ponedeljak, 03 jul 2017 16:02

ŽENSKI KUTAK: Mojih 5 minuta #57

IZDVOJENI IZ SVETA BILI BISMO SAVRŠENI, U KONTEKSTU NISMO IMALI ŠANSE

Ljubav ne bira, alii ljubav ne biraju.

Biraju se titule, rodoslovi, maniri, godine. U fioku s leve strane zaključavaju se nadanja, strahovi, divlje želje i buntovnički duh.

Na krkače se nabaci ranac prihvatanja i pomirenja i time zarobljeni, zakoračujemo na sigurnu stazu.

Ko još sme i ume da se prepusti talasima htenja i vihorima mladalačkih želja?

Ko zna gde bi nas te sile bacile, na čije hridi razbile?

Prevelika je neizvesnost, čini se preskupim i precenjenim privlačnost bura i srčanih pustolovina.

Sigurna i mirna luka deluje kao bolja opcija, korisnije rešenje.

Tako izvesno odlazimo u tišinu i neizbežno pitanje- DA LI JE MOGLO DRUGAČIJE?

Zvukom gonga, duboko i potresno, u ušima odzvoni vremenom odgovor- NE!

Ne tako retko, u melanholičnim noćima Pančeva, opijena zvukom teretnjaka koji pristaju u železničku stanicu PREDGRAĐE i mirisom godišnjih doba pomešanog sa toksičnim mirisima južne zone, shvatim da je nekim ljubavima mesto na vrhovima trepavica i uglovima sanjivih očiju, negde između usijane glave i hladnog jastuka.

Skriveni od drugih imamo savršen ples,, ali sudareni sa tuđim igrama, gubimo ritam, gazimo se, zaboravljamo na korake.

Na takmičarskom podijumu gubimo osećaj jedno za drugo, otkucaje srca ne umemo da uskladimo sa pravilima žirija.

Ostali smo bez aplauza publike, pokunjeni odabrali smo druge saigrače.

Na pustom ostrvu znali bismo da postojimo u množini, ali koja je svrha? Bez izazova ko bismo bili?

Lepi za gledanje, loši za "rame uz rame".

Kad se ugase svetla i spuste zavese, ostajemo li nemi ili voljeni?

Možda nam se baš dopao scenario i privukle nas dodeljene uloge.

Preklapali su mi zacrtane nam puteve i tumačili zajedničku mapu.

Zagledali su mi se u zenicei tražili odgovore. Džaba.

I šta smo sada na karti kosmosa? Promašaj? Ili smo uspeli da otplatimo dugove?

I tako, u tihim vojvođanskim noćima, pustim Balaševića jer on zna.

Puštajući misli i pitanja da lutaju po njegovim slovima, shvatim da nisam sama.

Setim se, okupana svetlom mog grada, da je još sličnih koraka sakrio kej i drhtavih poljubaca pokrio park... Osetim koliko je istih ljubavnih čežnji utihnulo u senkama Karađorđeve ulice.

Ušuškana, pronašavši utehu, zagrlim svoje Pančevo i utonem u san, jer po ko zna koji put dođem do istog odgovora-  da sve se dešava sa razlogom!

Autor: Tijana Vasić

Read 2370 times
More in this category: « ŽENSKI KUTAK: Mojih 5 minuta #56