Nema nas više.
Ti si samo jedna tačkica koja se zeleni i nestane, pa piše jedan minut, dva, i tako sve dok se opet ne pojaviš.
Koliko je minuta prošlo otkako si offline u mom životu?
Gde kosmos to beleži?
Ti si samo ime ispod svake slike, pesme i statusa koje se sve ređe pojavljuje.
Ti si samo okrugla slika na ekranu koja se pojavljivala sa srcem, poljupcem, sa porukom.
Ti si stranac koji je živeo u meni.
Deo moje ličnosti koji je disao punim plućima par meseci.
Bio si sa mnom od rođenja i čekao pravi trenutak da se probudiš.
Otišao si, ostajući, ne saznavši ko sam bila iz dana u dan do dan danas.
Nisi ni morao. Osetio si.
Bivao si mesecima, a da nisi znao šta nosim po kući, kad doručkujem i kako sedim dok gledam tv.
Ne znaš šta me boli, nervira i inspiriše. Nisi me ni pitao. Nisam ni pokušavala da ti kažem.
Stranci se sreli da stranci ostanu. Da im ostane pitanje zašto su se uopšte sretali i ko su te dve siluete u polumraku!?
Zašto se prepuštamo onima za koje znamo da će otići?
Da bi probudili u nama nešto što ćemo ili nikada nećemo poželeti da poklonimo nekom boljem sledećem?
