Prelistavam pamćenje pokušavajući da se setim motivacionih govora koje sam slušao tokom trodecenijskog policijskog staža. Upoređujem motivacione govore povodom burnih događaja kada je trebalo onemogućiti Srbe i Crnogorce sa Kosova da iskažu svoje muke građanima Vojvodine, zatim povodom rata koji je plamtio devedesetih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije; upoređujem motivacioni govor povodom NATO bombardovanja, govor nakon ubistva premijera i druge motivacione govore.
Ni jedan se uporediti ne može sa spontanim, ljudskim govorom generala Milovića. Započet je informacijom da je pred nas stavljen zahtev Saveta za nacionalnu bezbednost. Visok nivo ozbiljnosti time je dignut na još viši nivo.
Nakon toga sledi kratko kazivanje osnovnih stavova o Radnoj grupi, o zadatku koji je pred nas stavljen, o našoj obavezi da to ispunimo, o tome da smo odabrani, da rukovodstva MUP-a i države u nas imaju poverenje i da ćemo svi zajedno raditi; da bi govor završio na spektakularni način:
- Nema šef, nema načelnik, svi smo operativci, svi smo jednaki. Ima neko nešto da pita? – sekunda, dve čekanja, a onda konstatacija – Nema. Idemo da radimo!
Verujem da su se pojedini članovi Radne grupe oko sebe osvrtali, da vide kome se general obraća, ne verujući da smo baš mi oni koje je država odabrala da nju i narod spasimo od kriminaliteta. U mislima se pitam:
- Znači, mi smo ti koji treba da spasimo državu, time valjda i novu vlast?
Zamišljen sam a pogled mi odluta u daljinu. Pokušavam da sagledam kraj spornih privatizacija i zaista u daljini vidim i brojim ...23, 24, 25, 26...
- Još ima?
Ostajem zatečen, ne znam šta da mislim, ponavljam:
- Mi treba državu da spasimo.
A ko će nas da spasi? Od koga? Od nje, političke korupcije?
S obzirom da sam još uvek osećao ledeni vetar bezuspešnih provera koji nam je prethodne dve duge godine tako zlokobno pretio, logično je da se pitam:
- Gospodine generale, da li ćemo biti kažnjeni, da li ćemo snositi neke konsekvence, bar neki od nas, za svoj rad, ako budemo radili tako kako tražite, profesionalno, pošteno, požrtvovano, uporno, efikasno, dosledno? Da li ćemo svi ili bar neko od nas biti žigosani zbog rezultata koje ostvarimo?
Mislite da je pitanje apsurdno? Upamtite ga, pa uporedite sa događajima u narednim godinama.
Motivacioni govor je, osim onoga što se od nas očekuje da radimo, nekako skriveno sadržao i ono drugo... Ono, što se od nas očekuje da ne radimo. Pogađate? Nećemo se baviti sami sobom, ili tako nešto nam je rečeno. Kratkom rečenicom MUP je bio isključen kao mogući predmet provera. Cilj su svi drugi, mi ne. Neće mnogo vremena proći, spisak ciljeva će se dodatno skraćivati.
Nakon neviđene motivacije, pristupilo se zaduživanju predmeta. Zaduženo je petnaestak timova sa nešto više predmeta, ali lista predmeta nije iscrpljena. Za predmet Azotara Pančevo zadužen je tim koji činimo mi, operativci iz Pančeva i Čačka. Tim je dobio broj 11, u internoj komunikaciji bili smo Azotarci. Većina timova nazivana je po predmetu koji radi. Kada je moje ime pročitano kao vođe tima, osetio sam profesionalni ponos i veliku odgovornost. Pitao sam se da li ću moći da odgovorim tako velikom zadatku?
. . .
Već sam video sebe kako iz petnih žila guram planinu ali ona neće ni za mikron da se pomeri. Onda mi priđe neki rukovodilac, koga od znoja koji mi se preko očiju sliva i ne razaznajem, ali čujem njegov oštar glas:
- Slabo to guraš, samo tvoja planina stoji a svi drugi su svoje već daleko odgurali.
Kako ću od sramote kolege svoje u oči pogledati ako planinu ne uspem da odguram tamo gde to vrhovna državna vlasti od mene traži? Neće mi se valjda to desiti? Bio sam siguran da ću dati sve od sebe, ali da li će to biti dovoljno da se planina sa puta ka boljem svetu odgura, ne znam.
U toku zaduženja sa predmetima došlo je do zanimljivog dijaloga. Rukovodilac je jednom timu rekao da je predmet kod njih, tim je to negirao. Rukovodilac je opet rekao da je predmet, ako ne kod njih, onda u njihovoj PU. Tim mu je odgovorio da već duže vreme predmet, ne da nije kod njih, nego je nestao! Ako mislite da je to bila komična situacija koja je izazvala smeh, ili bar minimalni žagor, onda se varate. Svi su pomno slušali, nije bilo nikakvog ni smeha, ni žagora, niko se ni zakašljao nije. Opisani dijalog propratila je potpuna radna tišina, rekao bih strahotišina. Nikome od provincijskih operativaca nije do smeha. Stariji znaju da u takvim okolnostima niko nije bezbedan, niti bilo ko može biti siguran da se neka apstraktna odgovornost neće na njega svaliti. Bez obzira da li je neko kriv ili ne, svako može vrlo lako da oseti neki vid sankcija. Epilog te mini priče: jedan od važnijih predmeta je nestao i to je to. Pravićemo ga ispočetka. Da li ima nečeg simboličnog u predmetu koji je od silne brige nestao? Možda Vam ta simbolika, ako je uočite, ukaže kako je došlo do toga da 24 privatizacije budu sporne. Tačnije, da budu kao takve označene, spornih ima daleko više, verujem da mnogi od Vas mogu poprilično da ih nabroje samo u svom okruženju. Zašto onda samo 24 sporne privatizacije? Nema ih više, ili nas ostale ne zanimaju? Nego da pitam ja Vas lepo:
- Kada ostale sporne ne zanimaju EU što bi nas zanimale? Šta smo mi, Evropejci veći od EU? Mi da im branimo njihove tekovine, jel to EU baš tol’ko nisko pala?
Radna grupa svakako nije mogla da se ozbiljno pozabavi svim spornim privatizacijama. Kapacitet nam je ograničen koliko god da je veliki. Trebalo je puno više operativaca da sve sporne privatizacije dobiju zasluženu pažnju. Imamo li ih mi u Srbiji dovoljno, naspram populacije štetočina?
Motivacija nam je dodatno ojačana; obećana su nam brda i doline, uvećanje plate 20%, svima koji su van Beograda zakonske dnevnice za vreme provedeno na terenu, na kraju i posebne nagrade. Svi iz unutrašnjosti dobili su smeštaj u samačkom domu MUP-a. Kakvog je kvaliteta saznaće cela nacija jako brzo i to iz usta osobe koju tada, iz stotinu puta da pogađate, ne bi pogodili. Naravno, mi iz Pančeva putovali smo službenim kolima. Niko nije dobio rešenje, tako da je naš status formalno-pravno bio od danas do sutra, što baš i nije po zakonu. Bilo je to vreme juriša i obnove zemlje, nije bilo mesta za nepotrebni formalizam.
Ono što je najvažnije, date su nam odrešene ruke. Rečeno nam je da imamo sva ovlašćenja, sva prava i da se od nas očekuju rezultati. Trebalo je da u sve to i poverujemo? Ubrzo, očekivanje je preraslo u imperativ, morali smo da damo rezultate. Bilo je potrebno da primenimo sve svoje znanje i umeće kako bismo otkrili i dokazali kriminalitet u spornim privatizacijama koji smo godinama prikrivali.
Šta se to desilo sa našim rukovodiocima, da li ih je ujela muva Justicija, prenosilac virusa pravde? Da li politički imunitet više ne važi? Onaj koji je od odgovornosti štitio aktere političke korupcije prethodne dve godine istopio se kao sladoled na letnjem suncu? Samo toliko je trebalo, nekoliko reči čelnika UKP-a i nema više nevidljivog štita koji političku korupciju čuva od lokalnih operativaca. Da li je sve baš tako, da li zaista više ne važi politički imunitet?
(nastaviće se...)
