Kada su izveštaji i planovi postali važniji od samih provera i prikupljenih dokaza, bio je to prvi znak da predmet dobija posebnu pažnju.
Nisam želeo da mislim o opstrukciji bilo koje vrste. Međutim, sve okolnosti vrlo brzo ukazale su, ne da postoji, nego i da se pojačava. Nije bilo uobičajeno obavljati toliko konsultacija, posebno ne na tako visokom nivou. Tada sam smatrao da je to odraz značaja predmeta i želje da se ništa ne propusti. U negativnom kontekstu baš tako je i bilo. Značaj predmeta bio je ne veliki nego ogroman, politička korupcija nije smela da dopusti lokalnim operativcima da rade po zakonu i dirnu tamo gde se ne sme. Ipak, mi u pančevačkom Odseku pravili smo se da je sa predmetom sve u najboljem redu, kao da nemamo nikakve smetnje. Policijski život u Pančevu ide dalje svojim provincijskim tokom. Pravilo da svaki novi predmet baci senku na stari, došlo je i ovog puta do izražaja. Trebalo je samo vreme da prođe, dok novi malo po malo tamom ne prekriju stari predmet. Taj metodološki pristup svima nam je poznat, iako se o njemu nije govorilo on se efikasno sprovodio.
Konsultacije u predmetu kontrole prometa mineralnog đubriva iz 2010. nastavljene su na svim nivoima i u 2011. Aktivnosti su obogaćene brojnim neformalnim susretima. Čini mi se da su se na njima donosile vrlo formalne odluke, mnogo formalnije nego one sa formalnih konsultacija. Za tri decenije rada u MUP-u nikada nije bilo više neformalnih okupljanja i druženja sa najznačajnijim nosiocima rukovodećih mupovskih, tužilačkih pa i nekih sudijskih funkcija u tako kratkom periodu. Kao da smo sami sebi vidali nevidljive rane koje nam, u do tada zajedničkoj borbi, zadaje politička korupcija. Trebalo je da se u muci svi držimo zajedno, da budemo jedinstveni, slučajno da ne iskoči neko sam ka njoj a drugi ostanu na cedilu. Bilo je to usiljeno stvaranje veštačkog zajedništva, stabilno isto koliko je bilo iskreno. Ujedno, trebalo je u opuštenoj atmosferi saznati šta ko tačno misli i dokle je ko spreman da ide. (...)
. . .
Na tim kafanskim druženjima (policajaca, mupovaca i tužilaca) uvek je jedna stolica bila prazna, ali vidno zauzeta. Naslon joj je ogrnut neobičnim crnim mantilom sa kragnom, kao da je kišna kabanica. Dokaz više su tanjir i čaša pred njom koji su se gurmanski punili i praznili. Pitam se da li je moguće da ja vidim praznu stolicu a da neko na njoj sedi, jede i pije? Ko je taj tajanstveni konzument ukusnih zalogaja i slasnih kapljica? Uvežbano druženje išlo je duboko u noć. Kada je, uz zvuke tamburaša, alkohol do maksimuma pojačao naš optimizam, obratila nam se po svemu neobična i većini nepoznata osoba.
- Dobro veče – rekla je tiho, otmeno, skoro pa zavodljivo, imam utisak da baš mene u oči gleda – ja sam Vedeta. Želim da vas pozdravim. Moj će te glas još nekada čuti, poslušajte ga, dok ne bude kasno.
Toliko je to bilo privlačno, da je aplauzom prekida grupa iz ćoška, koja je sve ushićeno pozdravljala i u veselju prednjačila. Vedeta se blago nasmejala, aplauzantima poklonila, ruku podigla da ih utiša i pozornost na sebe svima skrene.
Ostanite čvrsto i sa obe noge na zemlji, ne zanosite se nadom da možete, ono što ne možete. Uživajte u zabavi, to možete. Živeli!“
(nastaviće se...)
