Kada je Azotara postala eksteritorijalna, dobijamo uobičajen zahtev da izvršimo provere na okolnosti poslovanja sa jednim beogradskim preduzećem. Radi se o prometu đubriva u iznosu od više desetina miliona dinara, naravno neplaćenih. Kako proveriti a ne otići u Azotaru?
Ipak ima neko ko to može da uradi – Hudini. Kako u odseku za privredni kriminalitet nema iluzionista, znači ništa od Hudini provera. Najradije bih kolegama odgovorio depešom sledeće sadržine:
- Postupajući po Vašoj depeši broj gornji, obaveštavamo Vas da nismo postupili iz razloga što nam je zabranjeno vršenje provera u tom privrednom subjektu, te da iz tih razloga nismo u mogućnosti da postupimo po Vašem zahtevu.
Ali to ni u šali ne smem da kažem. Čeka se odluka rukovodioca, koji mudro odlučuje: – idite i proverite to što se traži. – Imali smo pravo na jedan odlazak pa šta uradimo-uradimo. Tako je i bilo. Za Hudini provere u blažem obliku zadužio sam mladu koleginicu. Kao i većina mladih, željna dokazivanja i puna elana uputila se u fabriku koja je bila u režimu zaštite na maksimalno. Kada se vratila sa onim što je prikupila, kaže mi da je tražila podatke i o ostalim dužnicima.
- Naravno, tako se radi – pohvaljujem je, na to njen tužan izraz lica. Vidim da joj je nelagodno, kao da nešto krije.
- Rekli su da mi sada proveravamo samo to jedno preduzeće i da druge podatke ne mogu da nam daju.
Slušam je i razmišljam, da li da puknem od besa? – Šta se čudim – kažem sam sebi – kada sam to znao, ovde bi i Hudini bio nemoćan. – Koleginica je vidno razočarana, suočila se sa onim što na fakultetu nije učila, sa onim što u kući nije učila, sa onim što kao pripravnik nije učila. Smatra da nije ispunila zadatak operativca ni službenu dužnost. Meni je bilo mnogo važnije da je ispunila svoju ljudsku dužnost i moralnu obavezu. Onoliko koliko je to boli toliko u sebi morala ima. Stav rukovodstva Azotare trebalo je da znači: Budite sretni što vam i ovo malo da proveravate dajemo. – Znao sam da se nećemo slavno provesti, ali nisam mogao da joj kažem da prilikom provera bude nezainteresovana, da ne traži ništa više, da se ne razočara pre nego što se lično u to uveri. Da sam to uradio podlegao bih pod uticaj političke korupcije. Ja joj to nisam dozvolio, nikada. Mlada koleginica učila je jednu jako važnu lekciju života koja se ne predaje ni na jednom fakultetu. Nadam se da takvu lekciju ni ona ni bilo ko drugi nikada neće naučiti, već da će se protiv toga boriti.
. . .
Jedne konsultacije u MUP-u tokom zime 2010/2011. bile su zanimljive. Iako smo (mi kriminalistički inspektori) došli u zakazano vreme, osim neformalnog razgovora sa nižim službenicima niko nam ne govori o čemu se radi, ni da li će sastanka uopšte biti. Naravno, mi ništa ne pitamo. U jednom trenutku imamo takvu pažnju naših domaćina da sve liči kao da smo privedena lica. Čini mi se da je i kolegama malo neprijatno što nas tako tretiraju. Šalom se borimo protiv mučne atmosfere a ona prerasta u crni humor. Pristajemo sami da biramo u koju zabačenu policijsku stanicu će nas prekomandovati. U istom tonu procenjujemo da li je Plandište najgora solucija koja može da nas snađe. Da ne brinemo, kažu nam naši domaćini, može gore i od toga. Sve se začinjava blagom dozom kiselog osmeha, razgovor jenjava. Niko ništa dalje da kaže, čekamo a ne znamo šta. Tišinu prekidam izgovarajuću svoje misli:
- Samo čekam da uđe Nušić.
Ne znajući o kom licu se radi, kolega me pita:
- Koji Nušić?
- Onaj Nušić, pisac koga svi znamo.
- Šta će nam pisac?
- Da sve pod ruku dovede gospođu Ministarku, a ona da kaže: bićeš viđen za Ivanjicu.
Tada svima sve bi jasno. No, to se ne desi, nit se Nušić pojavi, nit nam se ta pretnja izreče. Nije ni bilo potrebe jer je efekat Nušić davno postigao napisavši je.
Kolegama iz MUP-a sve je neprijatnije što treba da nas disciplinuju, a nama je neprijatno što moraju da se tim nečasnim poslom bave zbog nas. Osećanje slično onome kada se žrtva oseća krivom što dželat mora da se egzekucijom nad njom umara. Imajući sve to u vidu, slobodno mogu da kažem da je jedan vid političke korupcije uzrokovao drugi. Time je stvorena specifična ravnoteža kriminaliteta. U praksi je to značilo da je jedan vid korupcije prikrio drugi.
. . .
Vreme odmiče a predmet stoji, konsultacija više nema. Sve je jasnije da im smetam, iako prikrivam koliko god mogu, ipak nisam kooperativan, nisam razuman ni poslušan. Neću da radim ono što oni hoće a to što hoće, neće da mi kažu. Neću da im čitam misli, posebno ne one koje kriminalitetu idu u korist. Optimista sam po prirodi, verujem u dobro, imam nadu, ali je samo pitanje vremena kada ću morati sebi da priznam da sam u svetu kome ne pripadam, tu sam izgleda silom prilika. Trebalo je to da bude oaza poštenja, pravde, zakona i morala.
(nastaviće se...)
