Šta se o predmetu (Azotara) u javnosti zna (2010. i 2011.), kako ona reaguje, jedno je od pitanja koja će nam zaokružiti sliku društva. Javnost ništa ne zna, sve je savršeno dobro sakriveno. Stoga mediji ćute.
Ali u moru ućutkivanja i ćutanja kao zlato, jednom čoveku takvo zlato ne treba, istina je njegovo zlato. Trebalo bi da je i svima nama, da li je tako, videćemo ubrzo. Usamljeni borac za pravdu, koga, nažalost, niko nije kao takvog prepoznao. Sam protiv svih – svoju epsku bitku za spasenje Azotare započinje gospodin Branislav Arađan predsednik sindikata pančevačke Azotare, čovek koji je u pravdu, državu i njene institucije verovao. U toj veri postupio je po moralu i zakonu. Pisao je dopise i krivične prijave, molio je i upozoravao, obijao pragove nadležnih, jednom rečju borio se sa vetrenjačama. Šta mislite da li je spasio? Ni jedan šraf, ali nije se obeshrabrio, nastavio je da se bori za spasenje onog što se još spasiti moglo. Ni u tome nije, ali uspeo je u nečem drugom, na sebe je navukao gnev rukovodstva i ugrozio je svoj položaj. Ni tada nije odustao taj borac za pravdu, nastavio je kako bi bar istina na videlo izašla. Bez obzira na neuspeh, pokazao nam je da ljudskost u čoveku nije samo poetska nego i iskaziva osobina. Taj čovek je sasvim sigurno zaslužio barem simbolično, usmeno priznanje od neke organizacije koja se deklariše kao borac protiv kriminala i korupcije. Da takvih ljudi nije, nijedna mera, nijedno telo, nijedna organizacija vezana za korupciju ne bi imala smisla.
Dokle bi se čuo glas borca za pravdu, dokle bi dosegao njegov vapaj da nema medija?
Do prvog hapšenja buduće Radne grupe koje će se desiti krajem 2012. malo je medija izveštavalo o predmetnoj političkoj korupciji, od tada svi. Posebno prva prava realizacija bila je medijski bum, ali rano je da o tome pišem. Po mojoj slobodnoj proceni, jedan medij prednjačio je i pre Radne grupe, reč je o Blicu. Redak primer istraživačkog novinarstva, dok se još nešto spasiti moglo. U vreme kada besni arčenje budžetskih sredstava i pustošenje Azotare, u vreme kada bijemo bitku sa političkom korupcijom, o tome nema ni reči u medijima. Ipak, Blic piše o zloupotrebama u privatizaciji Azotare i nekim sumnjivim poslovima. Ide serija tekstova:
2.7.2011. MUP ispituje slučaj Azotara; 2.12.2011. Azotara Pančevo - najbolji primer nekažnjene pljačke građana kroz privatizaciju, 3.12.2011. Tužioci žmure na krađu; 7.12.2011. Revizori nisu ni trepnuli dok je pljačkana Azotara; 10.12.2011. Pljačka Azotare ne zanima čak 15 državnih službenika.
Time naš predmet dobija novu dimenziju. Pažljivi čitalac će primetiti da mi sve vreme proveravamo ili bar pokušavamo da proverimo promet regresiranog đubriva. Blic o tome ne piše, njegova tema je privatizacija Azotare. Verovatno nema saznanja o onome što mi radimo, inače verujem da bi i o tome pisao. Mi zato imamo saznanja o onome što Blic piše, ali nas to ne dotiče. U to ne sme da se dira. I ovo što smo proveravali bilo nam je teško breme. Ko bi želeo da sebi na glavu natovari još jednu bedu oličenu u totalno sumnjivim poslovima oko privatizacije sa ogromnim uticajem politike? Čovek kao i sve drugo, ide linijom manjeg otpora, pa i kada nema korupcije, i tada je bolje nešto ne videti, ne čuti i otćutati. Jedino što kvari liniju manjeg otpora je misao, ona je kriva.
Na kraju ne samo gospodin Arađan i Blic sa njim, nego i naš dvogodišnji rad postigao je isto to – ništa. Trebalo je mnogo ranije svima da nam saveznici budu Agencija za privatizaciju i njen Centar za kontrolu, poverenik društvenog kapitala, mesno nadležno tužilaštvo, Republičko tužilaštvo, Tužilaštvo za organizovani kriminal, Ministarstvo pravde i MUP naravno. Nažalost, oni koji su trebali da pruže podršku borcima za pravdu, kada već blagovremeno nisu radili posao za koji su bili plaćeni, pružali su je političkoj korupciji. Zvuči surovo, upravo onako kakva je naša stvarnost i pogubni efekti mnogobrojnih privatizacija.
(nastaviće se...)
