OČI U OČI SA POLITIČKOM KORUPCIJOM (2): Operativci odmah da se vrate iz Azotare! -

Svaka priča ima svoj skriveni početak pre nego što se javno ispolji. Tako je i priča o Radnoj grupi počela dve godine pre nego što je osnovana, još 2010. barem što se tiče njenog tima br.11 i političke korupcije sa kojom Vas upoznajem. Jedan predmet sa nevidljivim, ali jakim uticajem političke moći bio je inkubator cele priče koja je pred Vama. Njegovo ime je: HIP Azotara, d.o.o. Pančevo.

Tek što je prošlo par dana od važnih sastanaka na vrhu u vezi sa predmetom koji je bivao sve mučniji i mučniji, jedno jutro zove kolega sa nižih nivoa moći, ali iz MUP-a, što ga čini direktnim naredbodavcem.

Šta se radi, šefe? – koliko-toliko kurtoazno pitanje, kojim bez nepotrebnih reči direktno kaže zašto zove i šta ga zanima.
Radimo načelniče, nastavljamo provere – kažem mu, znajući za šta se interesuje – eto, sada je u Azotari Alfa tim.
Šta kažeš! Gde si ih poslao, šališ se!? – ne može da veruje, zapanjen je.

Kolegu mupovca je obična, zakonita, dugo planirana provera u fabrici o kojoj mesecima pričamo toliko iznenadila kao da sam mu rekao da pretresamo kuću ministra.

Šalu volim, ali sa ovim se ne šalim – ne znam šta bih drugo rekao na eksplozivnu reakciju čoveka koji zakon treba da sprovodi, a ne da se njegovom sprovođenju čudi i negoduje.
Ma vraćaj ih odmah, jel vidiš ti šta se radi, jel hoćeš svi da najeb...? – povišenim i oštrim tonom bez daha reče niži mupovski rukovodilac.

Iznenađen i uplašen, ne boji se za sve, već za sebe. Nema više vremena za uvijene naloge i nemušta objašnjenja, mora da skine masku i jasno kaže da se radi o opstrukciji koju po nalogu moćnih mora da sprovede. Predmet ne sme da mu izmakne iz ruke. Mogla je opstrukcija sa više stila da se izvede, ali nema vremena za priču. Dok sekunde dele nezaštićenu političku korupciju od uništenja, ona čeka da je MUP spasi inače će je pančevački privredni kriminalitet i njegov Alfa tim zgromiti. Pitanje je ko će odglumiti konjicu koja kao u vestern filmovima spasonosno u zadnji čas stiže?

Jel baš dotle došlo? – više sam začuđen njegovim skoro paničnim strahom, nego povlačenjem operativaca iz fabrike, jer se tako nešto očekivalo.
Ne pitaj me druže ništa, moramo da radimo kako nam se kaže – pokušava da ublaži svoju reakciju mupovski činovnik.
Ajde, da zovem ljude, valjda nisu ušli.

Odmah zovem Alfa tim.

Gde ste? – direktno pitam štedeći svaku sekundu.
Kako gde smo? Pa znaš gde si nas poslao.
Ma jeste li ušli u fabriku ili ne?
Evo parkirali se, sada ćemo da uđemo. Što pitaš, jel treba nešto?
Odmah da ste se vratili, nikako nemojte da ulazite!
Ej, nemoj da me zezate! – opet čujem povišeni i oštri ton, ali ovaj prija mom uhu, kao da sam ga ja izgovorio.

To nije bila reakcija jednog, makar bio i najbolji operativac, to je bio glas cele službe, svih nas poštenih u njoj. Tu je bio kraj nemom prihvatanju nezakonitih naloga. Gornji prag tolerancije na servilnost prema političkoj korupciji je prekoračen. Crvena lampica se prvo upalila kod najiskusnijeg, vidno je ljut, viče na mene. Bilo je pitanje dana kada će neko da pukne. Niti mu se protivim, niti se ljutim, razumem ga apsolutno, njegov bes mi je dokaz da sam u zabludi kad god pomislim da je zakon na našoj strani. To je i priznanje kojim mi kaže da zna da nisam sa njima, inače se ne bi drznuo da sa mnom neprimereno razgovara. Drago mi je da se buni, da reaguje burno i grubo jer je upravo takva reakcija primerena onome što se od nas traži. Smatram da mi je kao šefu dužnost da razumem svakog operativca, posebno najboljeg i posebno kada je u pravu. Puštam ga da sav jed izbaci iz sebe i umirujem:

Samo se vi lepo vratite i ništa ne brinite.

Tako smo spasili političku korupciju!?

Šta je bilo sa Azotarom? – možda će neko da pita.
E sad, šta biste vi još, jel malo što spasimo političku korupciju?

Uostalom niko za Azotaru nije pitao niti će. Ako pitanja i bude, biće to onda kada sve bude kasno.

Znajući da stresiran mupovac nestrpljivo čeka, javljam mu:

Halo, načelniče, ne brinite ništa, u zadnji čas operativci su vraćeni sa kapije. Ma sve je u redu, niko se ne ljuti, znaju ljudi šta se sme a šta se ne sme.

Mislim da je dovoljno šale, jer bi prešla u ironiju, a kolega nije ništa kriv, i on mučenik je na vatri i on radi ono što mora, samo za nešto više para, sitnih privilegija i mrvica moći.

Opasnost je prošla, tenzija je pala, kolega iz MUP-a, spustio je ton, govori odmereno, pokušava da rečima zakrpi moralnu rupu koju je maločas probušio, ali ne ide mu, što je više krpi, on je samo produbljuje. Ne može se nezakonito postupanje ničim opravdati i moralno čist iz toga izaći. Što se više od blata nemorala čisti, samo ga po sebi razmazuje i prlja ono malo čistog na sebi. Ujedno se trudi da mi što manje kaže, jer očigledno ne da ne veruje meni, nego koliko je uplašen ne veruje ni samom sebi. Slede opšte, nepovezane reči, koje baš tako nesmislene realno opisuju stanje u kome se nalazi on, ali i mi. Došlo mi da mu kažem da se ne muči, jer takvo ponašanje nikada neću razumeti. Ipak, ništa ne govorim ne želeći da mu i ja narušim kredibilitet, dovoljno ga je sam srozao. Nije mi poznato na koji je način izvestio svoje pretpostavljene o tome da je predmet stavio pod kontrolu, da li je tom prilikom bilo ocene moje kooperativnosti, da li sam ocenjen kao razuman? Svakako da se o tome u MUP-u raspravljalo.

U tom trenutku nikakva posebna aktivnost nije nam onemogućena, provere su bile daleko od konkretne krivične odgovornosti bilo koga. Šta je bio cilj povlačenja operativaca sa kapije Azotare? Kakva je to moć u pitanju kada može da utiče na kontrolu tako dugo? Očigledno jako velika i, neizostavno, politička moć. Kako je svoj uticaj prenela do izvršnog nivoa, operativaca na terenu? Kanali prostiranja političke moći i njene zloupotrebe kretali su sa najviših nivoa. Kako su se dalje prostirali, to možemo pretpostaviti. Negativne efekte zloupotrebe političke moći sa sigurnošću možemo sagledati samo pogledom odozdo. Ja sam kao rukovodilac na najnižem nivou pozvao operativce i rekao im da se vrate. Meni je to panično naredio jedan od nižih starešina MUP-a, njemu je to naložio neko od njegovih pretpostavljenih. Time smo već poprilično visoko na hijerarhijskoj lestvici moći MUP-a, ali ni taj nivo moći nije samostalan. Pitanje je ko je visoko pozicioniranom rukovodiocu MUP-a izdao takav nalog? Svakako to je bilo usmeno, on se tu nije mnogo pitao. Dalja razmatranja vodila bi me u detalje koje ne znam, te ne želim da o njima raspravljam. Da li je moguće otkriti u čijoj glavi se rodila ideja o predmetnom kriminalitetu, kako je projektovan i kojom tehnologijom realizovan? Sasvim je moguće. Šta je potrebno da se desi da bi se to otkrilo? U 2010. to su drska, iluzorna i iracionalna pitanja. Niko nije želeo da ih postavi tada, niko ih neće postavi sada! Jedino čemu mogu da služe je teorijsko razmatranje zloupotrebe političke moći.

Bila je to prva ali vrlo efektna demonstracija moći, tačnije zloupotreba političke moći, iskazana kao politički imunitet. Na delu smo videli da i on postoji. Pratiće nas i po potrebi se iskazivati narednih godina. U isključivoj je nadležnosti političke korupcije. Iako nevidljiv i normativno neuređen politički je efikasniji od vidljivih i normativno uređenih imuniteta.

Poruka koja nam je opisanom naredbom poslata bila je više nego očigledna. Bili smo marionete u rukama političke korupcije, nama su upravljali neformalni centri moći. Kada to nismo hteli da prihvatimo, našli su način da nam direktno i savršeno jasno kažu. Sve što smo mogli da učinimo bilo je da se izvučemo sa što manje štetnih posledica, kako na profesionalnom tako i na ličnom planu. Poraz smo jednostavno morali da prihvatimo i samo je od nas zavisilo koliko će nas koštati. Nasuprot tome postojala je i lepa mogućnost da se pravilnim pozicioniranjem lično profitira. Šta mislite kako smo prošli mi, učesnici u predmetu na nižem nivou, da li nas je to koštalo ili smo profitirali? Da li može da Vas iznenadi takva opstrukcija predmeta? Ukoliko Vas iznenadi, onda još uvek verujete da mrmot zamotava čokolade. Jednostavno rečeno, direktnu opstrukciju smo očekivali, možda ne tako brzo, ali bila je sasvim izvesna.

Da živimo u Norveškoj, nalogodavac opstrukcije bio bi upućen prvo kod psihijatra pa tek ako ga on pusti kod istražnog sudije. Ali – Balkan je ovo, ako ne iskoristite priliku koja Vam se pruži za pljačku ili barem kraduckanje državnih para, kažu da ste ludi što niste iskoristili.

Jedan naizgled mali događaj postao je inicijalna kapisla. Tog dana sam shvatio da je đavo odneo šalu i rekao koleginici da mi svaki dokument koji ima naše zaglavlje iskopira i da ubuduće sve radi u još jednom primerku više za mene.

Šta će ti to šefe? – koleginica kao vrhunski profesionalac ništa ne prepušta slučaju.

Šta da joj odgovorim? Da joj pričam dugu priču, nisam imao kad, a nisam bio ni voljan. Bez daljeg razmišljanja, kratko joj kažem:

Kada odem u penziju, da pišem memoare!?

Kažem to – tek nešto da kažem, skoro u šali, jer ko u tom trenutku na memoare misli. Stotinu drugih stvari je važnije, uz to i penzija mi se čini tako dalekom. Od kopija ne odustajem, trebale su mi zbog velike važnosti i očiglednog, a potpuno nepotrebnog komplikovanja i otezanja sa proverama. Želeo sam, zlu ne trebalo, da za sebe imam dokumenta kojima mogu da opravdam nedovršeni predmet. Potpuno nesvestan da sam još tada doneo odluku da napišem ovu priču u sebi kažem: