Nakon što su formirani timovi i zaduženi predmeti, onončan je prvi a biće i poslednji sastanak Radne grupe.
Izlazeći iz sale za sastanke prolazim pored sekretara UKP-a gospodina Stajića. Čovek je u MUP-u proveo ceo radni vek, ima ogromno iskustvo, puno zna. Nema potrebe da dugo pričamo, iako nismo ni u kakvom kontaktu, dovoljno se dobro znamo. Obraćam mu se direktnim pitanjem:
- Koliko će ovo da traje?
- Tri meseca – kao iz topa odgovara, bez i jedne suvišne reči.
Ne znam odakle zna, ali verujem da mu je procena dobra. Znači da je MUP svestan da se kapitalni predmeti ne mogu rešiti za dan-dva, u skladu sa tim, vremenski nećemo biti organičeni. Bogatiji tim saznanjem, sa članovima Radne grupe idem ka kancelarijama u hodniku SBPOK-a.
Poznajem sve iz privrednog kriminaliteta u MUP-u, solidno poznajem i druge službe, poznajem nekoliko kolega iz provincijskih policijskih uprava koji su u sastavu Radne grupe. Ali ne poznajem dominantnu osobu iz MUP-a koja se u hodu obraća velikoj grupi operativaca onako kako tim lider bodri saigrače dok iz svlačionice kreću na teren da odigraju derbi sezone koji rešava pitanje šampiona. Čini mi se da se nepoznati obraća baš meni:
- .. idemo da radimo! Niko nije zaštićen! Niko! Mišković! Bajatović! Sve da se radi, sve!
Koga su šibali olujni vetrovi političke korupcije, ne bi se ni osvrnuo na takvo dobacivanje, pa se ni ja ne osvrćem. Jedino što u tom trenutku mislim je:
- Doveli su nas ovde da nas zezaju.
Pitam se ko je ovaj provokator, da li je to motivacija ili navlakuša? Da li je ovo skrivena kamera? Koga ovaj laže, sebe ili nas? Nama nisu dali da odemo dalje od portira, a sada, gle čuda, možemo da hapsimo one čije ime nismo smeli ni da spomenemo! Voleo bih da je čovek iskren, da stvarno tako misli, ali ne nasedam na takve, u policiji ne tako retke provokacije. Uostalom, niko od kolega ni tada ni kasnije nije komentarisao tu provokaciju. Svi su je čuli ali se prave da nisu. Slična situacija će se ponoviti još par puta. Tada ću samo za jedan stepen više imati poverenje, tek toliko da izrazim svoju sumnju.
Drugi dan dobili smo prvi zadatak, pisanje plana rada. Nema žurbe, ništa se neće ishitreno uraditi, naprotiv, od nas se zahteva temeljitost i nikad širi i sveobuhvatniji pristup. Ništa ne sme da se preskoči, ništa ne sme da se propusti, ništa ne sme da se previdi. Niko neće biti zaštićen. Na raspolaganju će nam biti da, sasvim slobodno, podatke i dokumentaciju tražimo, i provere vršimo u svim institucijama i organima državne uprave i vlasti, bez ikakvog izuzetka.
Nikada toliki broj predmeta iz oblasti organizovanog finansijskog kriminaliteta nije bio predmet frontalnih provera. Nikad veći broj izvršilaca nije planiran da tako dugo ostane u neformalnom telu kome je u startu dodeljena, iako zakonita, do tada neviđena moć. Nikada se nisu očekivali i tražili rezultati nezabeleženi u istoriji policije Srbije.
Tako je započeta epska borba Radne grupe protiv kriminala i korupcije.
Jako dobro poznajem kako se kriminalitet prestrojava sa koloseka na kolosek, vraćajući se na glavni. Iako još uvek imam staru nadu u svaku novu vlast, i dalje na mene deluju sve opstrukcije i blaga sankcionisanja moje nekooperativnosti u vezi sa zataškavanjem predmeta Azotara. Maksimalno sam oprezan i rešen da čekam sve dok mi neko decidirano ne kaže da sve ono iz prethodne dve godine više ne važi. Onda kažem sam sebi da na reč verovati neću, treba da me neko u to uveri.
Stalno se preispitujem koliko su iskrene reči podrške čelnika Radne grupe? Da li će nam biti dozvoljeno da izvršimo baš sve potrebne provere? Koliko daleko smemo da idemo sa proverama? U mislima mi je onaj nepoznati provokator koji nas je prvog dana bodrio da istrajemo u uspehu ili propasti. Voleo bih da u sve to verujem, jako bih to voleo, ali ne smem previše ni da se nadam ni da očekujem. Osim uopštenih reči rukovodilaca nemam nikakvu drugu garanciju. Počinjem posebnu psihološku igru. Prvo sebi pripremam teren kako bih utvrdio koliko smem da pitam. Neformalno pričam o složenosti predmeta, pokušavam da ukažem da za veliki rezultat trebaju velike provere, a za njih veliko znanje. Nakon nekoliko ispitivačkih razgovora direktno sam pitao da li je sve iskreno, da li zaista možemo da radimo, da li ćemo i dalje biti opstruisani?
- Da, sada možemo sve da radimo, slobodno možemo da proveravamo, sve da se proverava.
Kulturno prihvatam to što čujem, skrivajući ono što mislim:
- Farbajte nekog drugog, ima ovde puno onih koji vas ne poznaju.
Narednih dana podsećam na opstrukciju iz prethodnih godina, gradim pogodnu priliku i opet direktno pitam:
- Baš sve smemo da radimo?
- Da, baš sve.
- I privatizaciju i đubrivo?
- Kažem ti sve, baš sve mora da se radi. Planovi rada, detaljno, u tančine, sve. Od nas se to očekuje. Sada idemo do kraja, niko više ne može da nas zaustavi. Imamo veliku podršku u MUP-u.
Kada sam to čuo, u sebi sam se nasmejao. – O blago meni, – mislim se – i od MUP-a ću imati podršku?! On nas više neće opstruistati, i to je moguće?! – To mi daje slobodu da načelnike navedem da dokažu svoju iskrenost. Postavljam rizična pitanja:
- Ako u toku provera otkrijemo nešto novo, jel i to smemo da proveravamo?
- Da i to smemo, i ne da smemo nego moramo. Nemamo nikakve granice.
Voleo bih da u to verujem, ali iskustvo mi kaže da ne nasedam na mupovsku iskrenost. Jedan drugi rukovodilac me uverava, samo što se ne kune, kako bi mi dokazao da sada baš sve možemo da proveravamo. Rezultate ovoga puta moramo da damo, to je sada imperativ. Slušam ja njega lepo, ali prvo ne znam da li on sam sebi veruje to što kaže i drugo, ne znam koliko smem da mu verujem. I dalje sam oprezan, ali polako počinjem da u sebi izgrađujem optimizam. Jedan visoki funkcioner MUP-a u krajnje prijateljskom razgovoru, sa neskrivenim osmehom, kaže mi da je on umereni optimista, ali da je to i najveći stepen optimizma koji oseća za skoro ceo svoj radni staž.
