Oktobra 2012. gospodin Vučić u Narodnoj skupštini uverava znatiželjne poslanike i nestrpljivu javnost Srbije u rešenost nove vlasti da se razotkriju 24 sumnjive privatizacije i ističe napore koje u vezi sa tim čini.
Uverljivo iz tašne vadi i pred TV kamerama pokazuje ukoričene preseke naših provera koje nedeljno sačinjavamo. Sutradan na poslu kod nekih oduševljenje, gospodin Vučić čita naše izveštaje, nosi ih sa sobom; znači da ceni naš rad. Već prilikom sačinjavanja sledećeg nedeljnog preseka imam utisak kao da mu lično pišem. Jedni druge opominjemo: pazi šta pišeš, to Vučić čita. Sa jednim kolegom se šalimo, od kada je video ko sa sobom nosi naše preseke, ne silazi sa kompjutera, piše nikada detaljnije, nikada duže.
Kako dani prolaze, javnost sve glasnije očekuje prve otkrivene zloupotrebe. Gospodin Vučić ih i dalje prolongira, od nedelje do nedelje, onako kako ga informišu rukovodioci MUP-a. Ali hapšenja nema pa nema, negde je nešto zapelo. Onda se osetilo da to odlaganje već predugo traje, počelo je sve to pomalo da nervira, verovatno i gospodina Vučića. Mupovske glavešine kupujući sopstveno spasenje najavljuju brze realizacije, kojih nema, niti je realno tako brzo moglo da ih bude. Nepoželjnu realnost niko ne sme da kaže. Zbog toga, dobijamo ekstremno simboličnu instrukciju:
- Slobodno ostajte duže!
U obrazloženju, rukovodilac nas upoznaje sa sledećim:
- Načelnik je obišao kancelarije posle radnog vremena i samo je Batu zatekao.
Zaključak je jasan kao dan. Ne može više tako, mora da se radi i duže i više! Bilo je to vreme kada smo morali da radimo. Sada je već puno jasnije zašto smo na velika vrata dočekani i kao kap vode na dlanu čuvani. Od nas, od našeg rada, prekovremenog rada i rezultata zavisio je vrh MUP-a, ali ne samo on. Kako bi inače nova vlast progutala jalovost Radne grupe? Mislite da bi rekli:
- Dobro, to je to, ako kriminala nema-nema, nećemo ništa na silu, nego ćemo sada da pred narod izađemo i iskrena srca priznamo: narodeee, malo smo vas pred izbore lagaliii, nije bivša vlast u kriminalu ogrezlaaa, fini su to ljudiii. No mi ih s namerom da ih sa vlasti skinemo oklevetasmooo, kako biste im vi glasove uskratiliii a nama ih daliii. Hm... ma nisu oni fini i pošteni garant, nego biće da smo mi nesposobni da otkrijemo njihove marifetluke! Ili možda nešto još gore!! A kako se sve to činilo lako sa pozicije opozicije.
Mučnina Vam se može stvoriti ako treba da birate sa kojom od ove dve platforme da pred narod izađete. Jedna je od druge gora? Ne, nikako, ni jedna od ponuđenih ne dolazi u obzir, jedino rešenje je da Radna grupa kako zna i ume nađe kriminal!
I našli smo ga, ali smo preterali?!
Zamislite samo situaciju u kojoj posle tolikih predizbornih obećanja o borbi protiv kriminala i korupcije, nakon najava preispitivanja spornih provatizacija, nakon osnivanja Radne grupe, nakon najava iz dan u dan da će prva hapšenja uskoro uslediti, da ne bude ništa! Da se ponovi situacija iz vremena prethodne vlasti, koja je narodu i EU par godina prodavala maglu. Da li je sva rasprodata ili je preostalo nešto – videćemo. Zamislite da niko nije uhapšen, ili blažu varijantu da je uhapšeno par grupa sa marginalnim počiniocima. Kako bi se to objasnilo bivšim biračima? Nova vlast je na vlasti bila, na izborima pobedila, ali tesna skupštinska većina ne čini željeni kredibilitet. On mora da se nečim ojača. Čime ako ne hapšenjima? Njihovo odsustvo pogubno bi uticalo na novu vlast, veliko bi pitanje bilo već na sledećim izborima. Nova vlast ne bi da reskira sa maglom, po svaku cenu narodu hoće da pokloni medijska hapšenja.
Bilo je to vreme u kome nam je sve dozvoljeno!
Reči gospodina Mladenovića – slobodno ostajte duže, postaće sintagma koja je obeležila jedno nestvarno i kratko vreme u kome je naš rad bio ne samo cenjen nego spasonosan. To vreme dugo se neće ponoviti. Iako starešina, gospodin Mladenović nije hteo da nam naredi prekovremeni rad, ni da nas prekori, ni da bude ironičan, rekao je to iskreno, praktično kao apel na našu profesionalnu svest. Izuzetno redak gospodski čin policijskog starešine za primer. Vrlo brzo odužili smo mu se brojnim hapšenjima, učinili ga ponosnim, svojim radom doprineli da ubrzo napreduje, što je apsolutno zaslužio.
Glad za hapšenjem na poseban način osećamo i u ministarstvu poljoprivrede. Iako smo vremenom uspostavili ljudski kontakt sa državnim službenicima, upravo nam je ono – vreme, teret, jer već predugo češljamo dokumentaciju. Znaju ljudi gde živimo i šta se najavljuje, gledaju televiziju i očekuju rezultate u borbi protiv kriminala i korupcije. Kako njih nema, diskretno iskazuju sumnju u ishod naših provera. Iako ne pokazujemo, sumnja u manjoj meri postoji i kod nas. Naši rezultati se već očajnički traže. – Prva hapšenja će biti uskoro – kao pokvarena ploča najavljuje gospodin Vučić, ali svakome strpljenju ima kraja, pa i njegovom. Veća je to bila pretnja vrhu MUP-a nego kriminalcima, malo je falilo da prva žrtva borbe protiv korupcije i kriminala bude MUP. Svi nervozno očekuju prvo hapšenje, ono postaje sve traženije. Predmete počinjemo i kući da radimo.
Bogovi traže svoje žrtve, postaju sve nestrpljiviji. Žrtva im se mora prineti, traganje za njom postaje sve usiljenije. Do skoro nam je kretanje bilo dozvoljeno uskom planinskom stazom koja se preko noći pretvorila u autoput sa osam traka. Nema nikakvog formalizma, nema čekanja na odobrenje za preduzimanje pojedinih provera. Nema nikakvih ograničenja u pogledu resursa. Nema birokratskog odugovlačenja koje je do skoro neizostavno krasilo većinu predmeta Radne grupe. Nasuprot tome imamo beskrajno razumevanje i podršku, samo da dođemo do prve realizacije (čitaj hapšenja). Ni u snu se ne postavlja pitanje da li će se predmet okončati hapšenjem ili prijavom u redovnom postupku (bez hapšenja). Ono se, ne samo podrazumeva, nego je važnije i od same krivične prijave, iako je hapšenje bez nje zakonski nemoguće. Kao da nam se kaže – Samo uhapsite nekog poznatog, krivična prijava nije bitna, nju možete i posle da pišete! – Sve je kao da smo na drugoj planeti.
(nastaviće se...)
