Krajem 2010. kada se svode računi i podešava statistika, svi bi da puste prijave koje su iz nekih razloga držane na ledu, u fioci, na kiseljenju ili u drugim sličnim režimima.
Bogatstvo izraza možda može da Vam ukaže i na učestalost primene takve metodologije, koja je sve drugo ali nije zakonita. S obzirom da tada nisam imao nikakva saznanja o ishodu provera koje su vršile druge područne policijske uprave, nisam mogao da znam da i u drugim gradovima ima još prijava sličnih našim.
Znači da mi, PU Pančevo, nismo bili jedini koji smo imali okončane provere i kompletirane prijave spremne za realizaciju. U to vreme u neformalnom kontaktu, u poverenju pita me jedan od kolega van Pančeva:
- Što bre ne završavaš to đubrivo?
- Kako to misliš, da ne završavam?
- Mi smo otkada naše završili. Prijava nam spremna, ali ne možemo da je pustimo zbog vas.
- Zašto ne možeš, šta ti mi smetamo? Odakle ti sve to uopšte?
- Kako odakle...? – kolega je utišao glas, nagnuo se ka meni, govori mi u poverenju – ... pa iz MUP-a, oni kažu da sve prijave moraju zajedno da se puste, ali vi (Pančevo) još niste završili. Samo na vas čekamo... nemoj da se igraš sa njima!
Tihi glas, skoro pa zaverenički, kao odavanje nekakve tajne, na kraju savet i upozorenje na opasnost koja preti ni manje ni više nego od MUP-a! Da li Vam to liči na razgovor dva policijska rukovodioca ili na dva mafijaša?
Krajem 2011. na jednom skupu u organizaciji MUP-a, u neformalnom prostoru, prilazi mi jedan od načelnika iz provincije, znamo se. Koristi opuštenu atmosferu i pita me tako da kolege okolo čuju:
- Kada ćete da završite provere za Azotaru? – izraženo ozbiljan nastavlja – mi smo naše provere odavno završili, samo se na vas čeka pa da puštamo prijave.
Načinom na koji je to rekao, glasno da se čuje i tim rečima pokazuje svoju veličinu, privlačeći pažnju svih prisutnih želi da dominira.
- Ko to kaže da se mi čekamo? – drsko mu odgovaram.
- Kako ko? – začudio se kolega odakle mi hrabrost da mu se suprotstavim, pa teatralno želi da me ućutka – MUP! – odlučno izgovara tu, za njega magičnu reč.
Nimalo nisam iznenađen, niti imam nameru da ćutanjem prikrivam opstrukciju MUP-a. Sve mi je odvratno, ali znam da ne smem neprimereno da reagujem. Moram u sekundi da nađem pravu meru i reči kojom ću je izreći. Ako ne odgovorim brzo, biće protumačeno da prihvatam ne samo kritiku nego i krivicu. Ujedno ne smem ni MUP da napadam, to nikako, ali ne želim da prihvatim krivicu jer ne postoji. Slab argument je potegao, ali nije kriv, on je, kao i ja do skoro, MUP tako doživljavao. Na koleginu ozbiljnost, odgovaram sa osmehom. Kako ne mogu da iskažem ono što mislim i osećam, obraćam mu se šaljivim tonom.
- Mi smo naše provere odavno završili, ali MUP ne da da se prijave puštaju.
Izbio sam mu iz ruku glavni argument. Moj osmeh prelazi u smeh, lokalni načelnik koji je bio dominantan, sada je vidno zbunjen. U želji da dominira pojma nema da je ušao u priču o onome o čemu se ne priča. Baš da ga sada čujem šta će da kaže, kako će rep da podvije. Razgovoru slučajno prisustvuje i jedan od kolega iz MUP-a koji je dobro upućen u celu situaciju. Do tog trena nadmeni, sada pogledom traži pomoć od kolege iz MUP-a ali je ne dobija. Naprotiv on podržava mene prihvatajući smeh, time mu ruši dominantnost kao da ga u ćošak tera. Napokon, i provincijski načelnik do sekund pre samouveren, pa zbunjen, sada prihvata smeh te se na silu smeje. Sve mu je bolje nego da čačka tamo gde se ne sme. Dobro je prošao što nije ruglu izvrgnut. Pošten čovek koji misli da kada u MUP-u nešto kažu, tako i misle, pa je hteo da među kolegama dodatno profitira i sebi ugled podigne tako što će moj narušiti. Nema čovek odakle da zna o čemu se radi, deo provincije iz koje dolazi još uvek je mupovskim moralom nekontaminiran. Ne može da veruje da MUP stopira puštanje i tako malih krivičnih prijava.
Gorak utisak se taloži.
Osim praktičnih doprinosa borbi protiv kriminaliteta, vrh MUP-a daje i svoj naučni doprinos, obogaćuju kriminalistiku kao nauku novim do tada nepoznatim metodom suprotstavljanja političkoj korupciji – čekanjem!
Čekalo se na nas krajem 2010. Čekalo se cele 2011, čekajući na nas ušli smo i u 2012. sve do izbora i nismo dočekani. Tek je novi politički ambijent nakon izbora poništio koncept borbe protiv političke korupcije zasnovan na čekanju. Da li ga je istovremeno nepovratno uništio, poslao na smetlište, ili sačuvao, prilagodio i stavio sebi u službu, ostaje nam da vidimo i na svojoj koži osetimo.
(nastaviće se...)
