Kad neko ume da razgali svojim bravurama na sportskom terenu, on brzo privuče pažnju javnosti. Još kad je reč o mladiću, srednjoškolcu, učeniku Pete ekonomske škole u Rakovici, u Beogradu, a pritom sjajnom rukometnom golmanu, lako je sročiti narativnu kompoziciju teksta. Danas vam predstavljamo Nikolu Radovanovića.
Beogradski tinejdžer stigao je u grad na Tamišu, u Dinamo, ne da bi okajao grehe, već da talenat koji ima stavi u službu višeg cilja. Ovdašnja sredina je bila izdašna u pohvalama za sportistu koji oko sebe širi suštu dobrodušnost. Radovanović ne brani po zakonu brojeva, do danas ne utvrđenom, već je reč o čistom stilu, plus emocija koju neguje prema Dinamu i klupskim saigračima. Mladost ovom čuvaru mreže nije odmogla, bez obzira koliko je mesto golmana specifično u svakom sportu, te traži iskustvo, jer, kako se kaže,život je veliki učitelj. Već posle prvog gledanja kako brani i s koliko radosti stoji ispred gola, jasno je da mu ovaj posao prija. Nema tu neke velike mantre. Brzo on to radi. Odbrani i gotovo. Nikola je do rukometne lopte nije stigao slučajno, kao osmogodišnji klinac. Želeo je da oponaša starijeg brata koji je prvi razumeo lepotu rukometne igre, ali se slučajno obreo na golu. Dolaskom u Pančevo njegovo umeće dobija još više poštovalaca, a trener Ivan Petković, nekada i sam čuvar mreže, s razlogom mu veruje. Mlađarac uzvraća istom merom.
Da stupimo u kontakt s Nikolom trebao nam je telefon, jer tokom prepodneva, u sredu 6. aprila, on je bio u školi, pa je veliki odmor poslužio kao odličan tajming za naš razgovor. Već posle prvih rečenica postaje jasno da ovaj mladić veoma poštuje klub za koji nastupa, a kad hvali, lako je primetiti da o Dinamu ne priča kao kući, već dvorcu. Dok razmenjujemo misli saznajemo da Radovanović za vreme utakmice nema vremena za natmureno mudrovanje, jer od koncentracije golmana često zavisi ishod utakmice. Pitamo ga, drži li neki unutrašnji monolog tokom 60 minuta duela, ili preispituje granice vlastitih mogućnosti?
- Nemam neku posebnu misao koja me okupira dok traje meč. Prosto je nemoguće, jer sve se na terenu odvija brzo. Dok treniram, malo je drugačija priča. Imam više vremena da posložim emocije, shvatim šta su mi nedostatci i da onda sa trenerima radim da se to popravi-iskren je naš sagovornik.
U sportu se ne živi od negdanje slave, stalno mora da se uči, napreduje, jer, nema se vremena za slabašne radosti, samo pravi uspeh se ceni. O svojoj ulozi u timu ima jasan odgovor:
- Naravno da je uloga golmana veoma bitna. Često ume da bude presudna. Ne može se u rukometu bez dobrog golmana. Potreban je veći broj pravih i pravovremenih intervencija, jer bez toga ne može da se dođe do rezultata.
Ne možemo a da ne prozborimo o Dinamu. Lako se primeti da je taj odnos prema klubu i saigračima više od grudvice ljubavi. Zato ne čudi njegovo razmišljanje:
- Odlično su me prihvatili stariji igrači i momci koji su već bili tu. Kapite Radanović je duša ekipe. Dobra atmosvera krasi naš rezultat, a prvo mesto na tabeli je i potvrda da dobro radimo, ali i da kao družina imamo potrebnu hemiju za uspeh. Klub je odlično organizovan. Kad je reč o našim ambicijama, one su jasne. Hoćemo i možemo do Super lige. Ostalo je da se odigra još pet kola do kraja prvenstva i učinićemo sve da ostvarimo naš plan. Imamo sada malu pauzu, a za to vreme vredno radimo, jer nam je sledeći rival Topličanin iz Prokuplja. Tamo su nas dobili, pa je sada red da uzvratimo istom merom. Svaka pobeda je za nas bitna, a tako ćemo prići i sledećem rivalu-u jednom dahu prenosi osećanja Radovanović.
Mlad je naš sagovornik, ali oseća se ozbiljna ljudska reč. Saznajemo da mu se sviđa kako brani Arpad Šterbik, čak pomalo stilom i izgledom podseća na rukometnog asa. Ima neka mladićka odvažnost u Nikoli Radovanoviću. Vidi se to dok brani, čineći to veoma dobro, ali još više raduje njegovo ravnomerno koraćanje ka blistavoj sportskoj karijeri.
