Danas možemo da kažemo da je špijuniranje lakše nego ikad. Prvo, u doba demokratije špijuniranje i nije mnogo kažnjivo. Ranije je svako za bilo kakvu malu naznaku špijuniranja bivao ubijen, dok danas i uz debele dokaze kazne su prilično minorne. Plus, informacione tehnologije predstavljaju prave rajeve za špijune. Dovoljno je samo nabaviti specijalan softver i on može da presreće komunikacije preko mobilnih telefona, interneta, računara i drugih uređaja. I ne samo to, nego može da se prati svačije kretanje. I ranije su sredstva informisanja i poruke bivale presretane, ali su pošiljaoci na to bili unapred spremni i šifrovali ih, dok sada nekako ljudi nisu ni svesni opasnosti novih tehnologija.
Smatra se da je špijuniranje druga po redu najstarija ljudska profesija. Ako zavirimo u tragove daleke istorije naći ćemo priče i dokaze o mnogobrojnim špijunažama između plemena, naroda, država i drugih sličnih grupacija.
Oblici špijunaže
Špijunaža se dešiniše kao tajno i često nelegalno prikupljanje poverljivih informacija. Može biti signalna i ljudska. Ljudska špijunaža predstavlja korišćenje ljudskih agenata u špijuniranju. Agenti se infiltriraju u određene grupe ili udruženja, ponekad sa lažnim identitetom kako bi pokušali da dođu do poverljivih informacija. Signalna špijunaža se odnosi na presretanje poruka i kanala komunikacije, razbijanje šifara i elektronska špijunaža između ljudi koje špijuniramo. Dosta je dobila na značaju u poslednje vreme razvitka informacionih tehnologija.
Vrste špijuna
Postoji nekoliko varijanta špijuna:
Dvostruki agent – Dvostruki agenti su špijuni koji se pretvaraju da špijuniraju za jednu stranu, a u stvari rade za drugu stranu koju „navodno“ špijuniraju. Zato su oni odlični za podmetanje lažnih informacija. Za neke dvostruke špijune se nikad ne zna za koga stvarno rade. Na primer Oleg Penkovski, najpoznatiji zapadnjački špijun u Sovjetskom savezu, bio je često optuživan da je dvostruki agent koji namerno govori zapadu da su Sovjetske vojne snage manje nego što stvarno jesu.
Krtica – Krtica je vrsta špijuna koji se infiltrira u odgovarajuću organizaciju i tu postepeno gradi svoj rang. To može da potraje i decenijama, pa se oni najčešće regrutuju dok su veoma mladi. Najpoznatiji primeri krtica su petorka sa Kembdriža, britanski studenti koje je KGB regrutovao dok su još studirali na Kembridžu, a koji su dospeli do bitnih pozicija u britanskim službama i koju su tokom Drugog svetskog rata, pa do 1950-ih slali redovno podatke Sovjetskoj službi.
Spavač – Spavač je vrsta špijuna koji dugo godina obavlja određenu funkciju u organizaciji koju špijunira, i tu je postavljen sa namerom, ali njegov zadatak nije da bude konstantno aktivan, već da čeka. Oni se aktiviraju samo u određenom ključnom trenutku. U međuvremenu, niko na njih ništa ne sumnja, jer oni zaista ništa ni ne rade. Problem sa ovakvim špijunima je da se oni opuste nakon određenog vremena, pa mogu i da zaborave zašto su tu.
Bitan element svakog špijuniranja su rukovaoci, to jest osobe sa kojima špijuni razgovaraju, kome prosleđuju podatke i koji špijunima govore kako da se ponašaju i koje informacije da traže. Oni su verovatno i najvažniji u celom procesu, jer posao špijuna nije nimalo lak. Dešava se da počne da ih grize savest, ili počnu da se brinu za svoju bezbednost i slično. Zato su tu rukovaoci koji ih umiruju i uveravaju da je sve u redu.
Komunikacije između špijuna i rukovaoca nije nimalo jednostavna. Obično se odvija na nekom javnom mestu, gde nema direktnog susreta, već se samo razmenjuju poruke. Na primer, slučajno se ispusti cedulja sa porukom na ulici, koju posle neko pokupi itd…
Kao što pomenusmo, nije nimalo jednostavno biti špijun, jer to zahteva neprestanu glumu i rad pod velikim pritiskom. Maltente stalno imate utisak da vas neko prati.
Postavlja se pitanje zašto bi se onda neko time bavio?
Motiva ima raznoraznih, od novca, do osvete, ali je najčešći razlog ideološki. Nažalost, sa špijunima koji to rade iz ideoloških razloga je najteže raditi, jer oni žele da znaju kako će njihove informacije biti upotrebljene i malo su svojeglavi. S druge strane, oni su najodaniji. Ponekad špijuni nisu ni svesni kakav se to posao od njih očekuje, već su zaluđeni pričama o heroizmu. To uglavnom nije ni mnogo uzbudljiva profesija, jer je veći deo vremena prilično monoton, i povremeno je isprekidan momentima straha.
Kako se postaje špijun?
Špijuni se uglavnom regrutuju od strane specijalne službe. Potraži se neko u službenoj ogranizaciji, za koga se smatra da bi mogao da bude špijun, pa se onda regrutuje. A ponekada se špijuni sami prijave za to. Takvima se u početku malo veruje, ali ako se dokažu tada je sve dobro.
I na kraju napominjemo da posao špijuna ne utiče uvek dobro na politiku. Ma koliko bio kvalitetan špijun, krajnje odluke o nekoj politici donose političari, koji i ne moraju da uvaže nalaze špijuna. Na primer, Staljin je sve do poslednjeg momenta odbijao da poveruje da će ga Hitler napasti, pošto ga je smatrao dobrim prijateljem, iako su vešti sovjetski špijuni mesecima upozoravali da se Hitler sprema za napad. Zato je SSSR bio i malo uhvaćen u nespremnosti, kada je Hitler stvarno napao.
(Foto: Reuters)
