fbpx
abraham kepis

Ko je Abraham Kepiš, šta je radio 11.1.1722. godine i kakve to ima veze sa nama Pančevcima?

Kažu da 1722.godine bila jaka zima i za ono vreme. Toliko je snega napadalo da su putevi bili neprohodni.

Hladan vetar je lagano fijukao oko njegove glave, ali ga je nova šubara dobro štitila. Ambijent je dopunjavao topot konja. Sunce koje je posle par dana ogrejalo, pružalo je osećaj uživanja u sankanju i nepredlednoj snežnoj belini.

- Kad sam pravio zaprežne sanke, svi su mi govorili da to ne činim. Jer kad zima dođe a sneg napada, onda se nikuda ne ide, pa mi sanke neće trebati. A kritičari ne znaju da se posao ugovara baš na zimu, kada niko nigde ne putuje. Tada možeš ugovoriti sve ono što ne bi mogao da je lepo vreme.

Nije bio siguran da ga kočijaši čuju, ali se jedan okrenu ka njemu i zadovoljno se nasmeja, jer su ni malo lak zadatak ispunili. On, raspoložen, nastavi:

- Dobro je da sam ranije krenuo, inače bih skroz okasnio. A to Zemaljska administracija gubernije Temišvarske ne voli – rekao je Abraham Kepiš, grejući se ispod krznenih pokrivača u otvorenim sankama koje su vukla dva para konja. I nije mu bilo važno da li kočijašu tačno čuju šta je rekao, on je bodrio samog sebe.

Zadnji kilometri puta od Požuna do Temišvara bili su mu pravo zadovoljstvo za vožnju.

- Dobro je što za dana stižem. Moću ću da se javim grofu, da zna da sam stigao.

I bio je grof ne malo iznenađen, ali mu je bilo drago, kada mu javiše da je stigao preduzetnik zainteresovan za javno-privatno partnerstvo, te da će se za 12.1.1722. godine planirani sastanak održati.

- Imali ste sreće da na vreme stignete gosn Kepiš – obrati mu se grof čim je u tačno zakazano vreme ušao u salon.

- Uvaženi grofe – reče, pa se blako nakloni - Ne znam da li sam je imao, to ćemo tek videti. A na vreme sam stigao jer sam na put krenuo pet dana ranije.

Grof ne reče ništa, samo se krajičkom usne nasmeši. Prijalo mu je da će pokloniti poverenje čoveku koji ništa ne prepušta slučaju. Pokaza mu rukom da sedne za sto, za kojim će razgovarati kao ravnoprvani sagovornici.

- Dakle, i dalje ste pri volji da osnujete ne jednu, kako vam predlažemo, nego odmah tri pivare?

- Da, uvaženi grofe. Bolje se posluje kada se na veliko radi. Uz to, ako u jednom gradu posao ne ide, ostaju mi druga dva.

- Da, da. To ste u pravu. A zašto mislite da će vam se posao primiti u Panšova? Pa tamo tek da ima četrdesetak kuća. To je zabit u močvari koju su i Turci izbegavali.

- U pravu ste. Malo je to mesto, samo vojničko naselje. Ali, nemirna su vremena, vojske na granici često bude mnogo. Uz njih idu kovači, tesari, pinteri, sarači, ćurčije, vidari i njihove porodice. Onda se i trgovina razvije. A pivo uz sve to dobro ide. A mogu ga i preko Dunava prodavati. Mislim da mi je Panšova i bolji izbor nego što su Palanka i Karansebeš.

Gde god da je te zime stigao, Kepiševe sanke izazivale su pažnju. Već za sledeću zimu poručio ih je nekoliko. I to da se izrade iste kao njegove. Sanke su mu donele prednost u razvoju pivarstva i trgovine, jer je posao obavljao i zimi, što do tada nije bio slučaj. Zime su u Banatu bile duge i jake, sa puno snega, a Kepiš ih je pobedio sankama.

Na žalost, nije se Kepiš dugo zadržao u vlasništvu pivare u Panšova, ali njegove sanke jesu. Kako bi se koje polomile, pravljene su nove, a sve po uzoru na Kepiševe. I sve tako do dana današnjeg. Jedne sanke i sada se nalaze u pivari koju je osnovao, u zgradi energane. A i snega ima prilično, kao i te zime. Fale nam samo kočijaši i neko da u njih sedne.

Grad u močvari je narastao upravo onako kako je Kepiš predvideo. A da li imao sreće, videćemo sutra, na dan kada je pre tri stotine godina osnovao pivaru u Panšova.

Na kraju, za one koji misle da je ovo priča o pivu, e, nije. Ovo je priča o nečem drugom.


Šerujte ovu vest na vaše profile, unapred zahvalni.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i Youtube nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.


Napomena: Svi komentari koji budu kršili Uslove korićenja sajta neće biti objavljeni.