Cookie Consent by Free Privacy Policy Generator website Eko, bio i organik – da li znate razliku - | K-013 Portal
organska hrana, srbija

Eko, bio i organik – da li znate razliku


Oznake "eko", "bio" i "organik" trebalo bi da uvere potrošača da je reč o posebnoj vrsti proizvoda, s razlogom skupljih od ostalih.

Osnovni cilj oznaka je da odvoje proizvode nastale u skladu sa ekološkim pravilima od onih u čijoj proizvodnji se ne vodi previše računa o zaštiti životne sredine.

Korišćenje ovih oznaka je samo jedan deo pojave koja se u svetu zove "greenwashing", a kod nas prevodi kao "zeleno ispiranje" ili "obojeno zelenim". U tom slučaju, radi se o manipulaciji koju firme i proizvođači koriste da zamaskiraju sopstveno neodgovorno ponašanje ili da, kao vrednu robu, prodaju nešto oko čega se nisu potrudili.

"Prefiks ‘bio’ se doživljava kao ‘benigni’ i mnogi u Srbiji misle da može tek tako da se koristi, ali to nikako nije dozvoljeno i povlači za sobom često i krivičnu odgovornost", kaže za RTS Ivana Simić iz Asocijacije Srbija organika.

Ko dodeljuje prefikse?

Nadležni za odobravanje, odnosno dodeljivanje ovih oznaka su Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo za ekologiju i zaštitu životne sredine.

U Institutu za standardizaciju Srbije kažu da su naši standardi i u ovoj oblasti identični međunarodnim i evropskim. Što se tiče standarda iz oblasti životne sredine, Marina Donić iz Instituta za standardizaciju kaže za Prvi program Radio Beograda da Institut daje aspekte razvoja označavanja u vezi sa životnom sredinom, principe i procedure za razvijanje programa za označavanje tipa, uključujući izbor kategorija proizvoda.

U tim propisima i procedurama, međutim, nisu striktno navedeni zahtevi koje je potrebno da ispuni proizvod da bi mu se dodelio "eko" ili "organik" znak.

Za dodeljivanje znaka "eko", prema Pravilniku o bližim uslovima i kriterijumima za dobijanje prava na korišćenje tog znaka, nadležno je Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a za oznake na prehrambenim i poljoprivrednim proizvodima Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva.

Tu takođe postoje propisi koji striktno propisuju zahteve koje mora da ispuni jedan proizvod da bi dobio ovaj znak."

Propisi kojima se reguliše organska proizvodnja

Zakon o organskoj proizvodnji, Pravilnik o kontroli i sertifikaciji u organskoj proizvodnji i metodama organske proizvodnje i Pravilnik o dokumentaciji koji je potrebno da se dostavi ovlašćenoj kontrolnoj organizaciji radi izdavanja potvrde kao i uslovima i načinima prodaje.

Srbija organika

U Ministarstvu poljoprivrede, postoji sektor za poljoprivrednu politiku i, u okviru njega, Odsek za označavanje hrane, šeme, i kvaliteta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. U sklopu ovog Odseka radi grupa koja se odnosi na organsku proizvodnju. Zvanični naziv je Srbija organika, i to je krovna asocijacija svih koji učestvuju u stvaranju organskih proizvoda.

Sama procedura sticanja prava na znak "organsko" u Srbiji je strogo propisana zakonima, kaže Ivana Simić, jedna od koordinatora u ovoj grupi.

"Proizvođač mora prvo da se prijavi nekoj od ovlašćenih certifikacionih kuća koje je Ministarstvo poljoprivrede ovlastilo da vrši kontrolu i certifikaciju organske proizvodnje. Te kuće su i akreditovane u Akreditacionom telu i one izdaju potvrdu da je sve u skladu sa zakonima i propisima. Ukoliko neki proizvođač stavi na ambalažu oznaku ili prefikse bez provere, može za to biti krivično gonjen."

Od dana kad se proizvođač poveže sa kontrolnom kućom, dobija status "organskog", i od tad podleže kontrolama certifikacione kuće koju je odabrao.

"Međutim, to ne znači da su proizvodi već organski. Tek tad se ulazi u period konverzije koji traje različito, zavisno od toga šta se proizvodi – da li su jednogodišnje ili višegodišnje biljke, koja vrsta životinja i slično. Kad proizvođač dobije certifikat da je ‘organski’, kontrolisanje se nastavlja bar jednom godišnje", kaže Simićeva.

Terminologija za obeležavanje proizvoda

Terminologija za obeležavanje proizvoda izrađenih uz striktno poštovanje propisanih procedura i zakona razlikuje se od države do države. U Francuskoj, Italiji i Nemačkoj na organskim proizvodima stoji oznaka BIO, u Hrvatskoj se koristi EKO dok smo mi prihvatili ORGANIK – kao oznaku za certifikovani organski proizvod.

Na pitanje zašto je organska hrana znatno skuplja od konvencionalne, Ivana Simić, agronom, objašnjava da je sama proizvodnja skuplja i zahtevnija, sa prinosima manjim nego u konvencionalnoj poljoprivredi.

"Na primer, zbog limitirane upotreba herbicida, mora da se koristi više radne snage. Na cenu utiču i troškovi kojih nema u običnoj proizvodnji, kao što je certifikacija."

Zato, nadležno ministarstvo za organsku proizvodnju odvaja nekoliko puta veće iznose nego za konvencionalnu.

Ove godine se za hektar u konvencionalnoj proizvodnji daje 8.000 dinara, a u organskoj 28.000 dinara po hektaru. Kompenzuje se i trošak za certifikaciju – Ministarstvo refundira polovinu ukupne sume.

"Kad je reč o potrošačima, ne samo zbog cene već i zbog kvaliteta proizvoda, važno je da čitaju pažljivo i proveravaju svaku deklaraciju, svaki žig koji vide na proizvodu. Na sajtu Ministarstva poljoprivrede može se videti originalni logo certifikovanih organskih proizvoda", zaključuje Ivana Simić.

Šerujte ovu vest na vaše profile, unapred zahvalni.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter  i Youtube nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.