Pančevac Dušan Milojkov pre dve godine osmislio je svoju akciju „Biciklom za bebe”, partnera pronašao u Rotari klubu u Pančevu, prevalio put, prikupio 67.280 dolara, a u ovdašnje porodilište stigli su mobilni i stacionarni inkubator, sto za reanimaciju i tri lampe za fototerapiju, sve za novorođenčad.
– Opšta bolnica u Pančevu ima stare inkubatore i one novijeg tipa, ali podložne servisiranju. Bilo je jasno da moraju da se nabave novi. Okrećem pedale uvek u humanoj misiji, a ovoga puta da otkucaje srca poklonim klincima rođenim u južnom Banatu. To nisam mogao da uradim sam. Podržao me je Rotari klub u Pančevu, a iza akcije stala je i Fondacija „Rotari” distrikta Srbija i Crna Gora – kaže za „Politiku” Milojkov, koji kad pitate koliko kilometara ima u gumama, podseća da ekvator ima 40.000 kilometara, da ga je obišao tridesetak puta, te upućuje na sabiranje i 17 knjiga putopisa, koje se takođe prodaju za pomoć bolesnoj deci. Uspeo je tako da omogući presađivanje oba bubrega jednoj devojčici, a sakupljao je novac i za završetak Hrama Svetog Save. Njegovo životno putovanje na dva točka počelo je pre dve decenije iz Hilandara.
– Sada gradim most saradnje Rotari klubova Evrope i karika sam u dugačkom humanom lancu. Dolazio sam do njih, oni su mi obezbeđivali logistiku, a što je najvažnije, uplaćivali donacije za kupovinu aparata. Čak je i američka organizacija USAID izdvojila značajna sredstva, iako nisam vozio po Americi, a najavljuju učešće i u sledećoj etapi – napominje Milojkov, dok je akcija zaustavljena otkako je počela pandemija. Kad uslovi dozvole, nastavak će biće ruta od Brisela do Moskve, od 4.800 kilometara, a poslednja od Moskve do Istanbula.
Kao Banaćaninu, iako voli svoj kraj, prirodno je da mu je ravnice preko glave, priča Milojkov, i da sanja planine još od petog osnovne, kada je odlučio da će do Slovenije biciklom, a to se desilo tek pre dve godine. Pitanje za njega je i kako jedan elektrotehničar uklapa poslovne obaveze i biciklizam. Odgovor je jednostavan – dnevno je prelazio mnogo kilometara, te tako i uspeva. Kao ilustraciju pominje put od Kovina do Stokholma, 2.669 kilometara za 19 dana, bez pauze. To su, dodaje, ekstremni izazovi za koje morate biti zdravi duhom i u dobroj kondiciji. Zato i kad nije na putu, pedale okreće svakodnevno, i zimi i leti, i na radnom mestu pređe bar petnaestak kilometara.
– Održavam pumpe za otpadne vode u kovinskom javnom preduzeću. Imamo ih na 16 punktova, a da bih ih obišao, ne idem autom, već biciklom i kad bi mi dali drugi prevoz, zahvalio bih se i odbio. Zapravo, ja stalno promovišem biciklizam i ekologiju jer će nas, pre ili kasnije, budući naraštaji pitati šta smo im to ostavili. Naselja nikad punija automobila, sve je manje zelenila, pravimo od gradova usijani tiganj, a za priču je kultura na putevima... Nažalost, u Srbiji, prema zvaničnim podacima, pogine 50 biciklista, a o tome se u medijima slabo govori. Ovde mi trube da se sklonim, a ja bežim da ne stradam – ističe Dušan Milojkov, nameran da projekat zaokruži uprkos pandemiji i rizicima na putu. Na točkovima ima vremena za razmišljanje, sve beleži i kamerom, pa će biti i nove knjige, a uz nju i disk s dokumentarcem. Sav novac od prodaje iskoristiće za nabavku novih aparata.
(Politika / O. J.)