Zaposleni u prosveti i predškolskim ustanovama u Pančevu pripremaju se za štrajk, nezadovoljni uslovima rada koji su dostigli tačku ključanja.
Njihovi zahtevi, usmereni ka povećanju plata i smanjenju preopterećenosti, jasni su: traže povećanje koeficijenata, veće plate iznad republičkog proseka i hitno zapošljavanje novih radnika. Vaspitači, učitelji i nastavnici, koji su ključni za obrazovanje dece, poručuju vlastima da više ne mogu da trpe neispunjena obećanja. "Nemojte više da nas lažete", glasno poručuju prosvetni radnici koji su iscrpljeni dugogodišnjom borbom za svoja prava.
Roditelji u Pančevu suočeni su sa ozbiljnom dilemom. Da li će podržati štrajk zadržavanjem svoje dece kod kuće, čime bi pružili solidarnost prosvetnim radnicima, ili će nastaviti da ih šalju u vrtiće i škole, zbog sopstvenih obaveza? Dok je mnogima jasno da su zahtevi prosvetara opravdani, svakodnevni život ne ostavlja mnogo prostora za jednostavne odluke. Roditelji koji rade nemaju uvek opciju da decu zadrže kod kuće, ali su i oni svesni da su učitelji i vaspitači već godinama preopterećeni.
Sistemski problemi u obrazovanju pogađaju sve zaposlene, od predškolskih ustanova do srednjih škola. Previše dece po grupi u vrtićima, nedostatak adekvatnog broja zaposlenih, loši materijalni uslovi i niske plate su svakodnevna realnost s kojom se suočavaju vaspitači i učitelji. Plate, koje su ispod proseka, ne prate odgovornost koju nose oni koji se brinu o obrazovanju i razvoju dece. Umesto da vlasti preduzmu konkretne korake, prosvetari su primorani da se bore za dostojanstvene uslove rada putem štrajka.
U Pančevu, kao i u ostatku Srbije, obrazovne ustanove su ključne za funkcionisanje mnogih porodica. Mnogi roditelji zavise od predškolskih ustanova i škola kako bi mogli nesmetano da obavljaju svoje radne obaveze. Zbog toga je podrška štrajku, iako opravdana, logistički izazovna. Roditelji su podeljeni – neki su spremni da pruže podršku zaposlenima u prosveti, zadržavajući decu kod kuće, dok su drugi prinuđeni da decu šalju u vrtiće i škole, bez obzira na štrajk.
Vlada Srbije, s druge strane, godinama ne uspeva da reši probleme u obrazovanju, uprkos brojnim obećanjima. Prosvetni radnici i vaspitači osećaju se zapostavljeno i zanemareno. Godinama slušaju obećanja o povećanju plata i poboljšanju uslova rada, ali konkretne promene izostaju. Štrajk je sada jedini preostali način da se njihov glas čuje i da se skrene pažnja na hitnost problema.
Kako se štrajk bliži, postavlja se pitanje – da li će roditelji u Pančevu stati uz prosvetne radnike i vaspitače, boreći se za bolje uslove rada i kvalitetnije obrazovanje za svoju decu, ili će ih svakodnevne obaveze sprečiti u tome?
Jedno je sigurno – problemi u obrazovnom sistemu više ne mogu biti ignorisani, a odgovornost za njihovo rešavanje leži isključivo na vlastima.
