Pupinova pomoć Srbiji u toku Balkanskog i Prvog svetskog rata, kao i u vreme Mirovne konferencije u Parizu 1919. godine, ostala je neponovljiva u istoriji srpskog naroda. Prilikom dolaska iz Pariza u Srbiju bilo mu je najvažnije da poseti srpsku ratnu siročad, srpskog seljaka i da se vidi s vojvodama: Živojinom Mišićem i Stepom Stepanovićem, posebno što je kod američkih trgovaca Mihajlo Pupin, kao generalni konzul u Njujorku, uložio svoj kompletan imetak za potrebe srpskog naroda i Kraljevine Srbije u kriznim vremenima.
„Kada je 1919. došao iz Pariza u Pančevo, Pupinu se ukazala prilika da vidi ikonostas u Crkvi Svetog Preobraženja, rad Uroša Predića, koji je bio poznat i po slikama s crkvenom tematikom. Da bi pomogao Srbima u Americi, kao što je to i Pupin radio, Predić je poklonio sedam svojih slika za Hram Svetog Save u Libertvilu, u Ilinoisu.”
„Na predlog episkopa Nikolaja Velimirovića 1923. kupljeno je veliko imanje u Libertvilu, na kojem je prvo otvoren dom za decu bez roditelja, a iste godine počela i gradnja manastirskog hrama Svetog Save, čiji je Pupin bio veliki priložnik. Pupin nije bio zaslužan samo za podizanje tog hrama, nego je pomogao i kasnije, kada su se pojavili problemi s imanjem koje je zbog duga trebalo prodati, i to kad je hram već bio izgrađen. Prvi srpski episkop u Americi Mardarije o tome kaže: ’Samo neverovatnim ličnim požrtvovanjem i obilnim prilozima profesora dr Mihajla Pupina imanje je rasterećeno od duga.’” („Od useljenika do pronalazača”, „Istok film”, str. 318 ).
Episkop Nikolaj Velimirović kaže:
Svi naši srpski osnivači manastira, kraljevi, kraljice, prinčevi i drugi, sahranjeni su u njihovim odgovarajućim manastirima ili crkvama. Profesor Pupin je manastir Svetoga Save u Libertivilu 1927. spasao plaćanjem njegovih dugova u sumi od oko 23.000 dolara. Bez ovoga naš manastir bi bio zatvoren i izgubljen. Zato se Pupin smatra jednim od glavnih osnivača ove velike srpske svetinje u Sjedinjenim Državama, te bi bilo i pravo i dobro da njegovo telo tamo bude sahranjeno. Samo tamo će i kao mrtav još živeti u sećanju hiljada poklonika i posetilaca našeg manastira svake godine iz generacije u generaciju; budući da će na mestu gde je on biti vrlo brzo zaboravljen, a njegov grob se neće lako naći.
Moj jedini interes u celoj ovoj stvari je više duhovne i moralne prirode. Ja sam voleo Vašeg slavnog oca, usuđujem se da kažem, kao što ste ga Vi voleli. I ja želim da ovekovečim njegovu uspomenu za svagda među onim narodom iz koga on potiče, budući jedan veliki Amerikanac. Pupin nikada nije prestao da bude jedan veliki Srbin. (Dr Sava, episkop šumadijski).
Miroslav Stanković,
Priređivač „Od useljenika do pronalazača”, Mihajlo Idvorski Pupin „Tekstovi u američkoj štampi 1912–1920. godine”
