U dvorani Kulturnog Centra u Pančevu biće izvedena predstava „Tre sorele” 20. novembra. Početak predstave zakazan je za 19.30, a ulaznice su u prodaji u KC Pančeva.
Reč pisca:
Kada sam bio mlađi pisac baš sam volio da u namjenskim tekstovima afiša izobjašnjavam sve što sam htio da kažem. Skoro da gledalac nije ni morao da gleda, sve bi mu bilo nacrtano. Pogotovo ne kritičari, ionako im se to ne bi dopalo, sve je drugačije od onoga kako jeste. Sada, poučen sa ovo malo nešto decenija pisanja za pozorište, skoro da imam averziju prema uvodnoj riječi pisca. To vam je što vam je, uglavnom je sve u predstavi, kašće vam se samo. Mene samo raduje činjenica da se Tre Sorele vraćaju u Zvezdara teatar, neznatno starije, ali podjednako izmaknute od nevesele i dosadne stvarnosti. Raduje me njihova upornost da za razliku od nekih drugih sestara, znamenitijeg pisca, imaju snage da se pobune, ne lamentirajući nad svojim usudom. Možda bi, da sam ponovo pisao komad, bio radiklaniji, bezobrazniji i drskiji, ali čemu? Onda bi došao u situaciju da stalno pišem isti komad, a on je već napisan. Nova premijera govori da može da bude ponovo igran, a to piscu godi. U istu vodu se ne može dva puta stati, ali ko ovdje govori o istoj vodi? More je uvijek drugačije, kao i teatar.
Reč reditelja:
Kada sam prvi put radio „Tre sorele” imao sam nameru da napravim varijaciju na temu ogleda o ženskoj pobuni protiv konvencije, tradicije, dogme, patrijahalne postavke sveta koja, pogotovo u malim mestima na kraju sveta znaju da okuju lepotu i slobodu. Tri sestre, tri mlade lepe žene, bivaju inicirane pojavom enigmatičnog muškarca i po prvi put u životu, izbore se za pravo da odžive svoj san. Vremena su se promenila, a osnovni motiv ženskog angažmana ostao mi je intrigantan u ovom komadu. Šta ako to nije pobuna mladosti i inata, šta ako je to konstanta, večno traganje za srećom, ma koliko ono opasno bilo? Zato sam, svesno i namerno, ostavio junakinje onakvim kakve jesu, ali sam im dodao breme godina i suprostavio ga izazovu muškarca koji ima mladost onakvu kakvu su one imale, ali je nikada nisu iživele. Bežeći od pomalo izraubovanog žala za mladost u Sorelama insistiram na večitom pravu, a možda i ljudskoj obavezi, da pronađe komad sreće bez obzira kada se to događalo, pa makar to bio samo i privid.
