Kada sam stigao u Roterdam i kroz taj grad vozio sam biciklističkim stazama pa sam mogao bez problema da slušam muziku. Naravno, među mnogim mojim obožavanim rok grupama i muzičarima tu su se našle i numere dva najpopularnija holandska benda Focus i Golden Earin. Bez zvuka virtuoza na gitari iz grupe Focus, Jana Akermana ne mogu da zamislim nijedan dan u svom životu. Akermanovi instrumentali su mi uvek dobro došli, ali tek ovde u Holandiji njegove muzičke numere su mi, kako se kaže, baš legle, kako treba. Uz numeru Sylvia jasnije sam mogao da uvidim i ovu zemlju.
Nakon boravka u Kekenkofu nastavio sam da trošim ono što imam – snagu, da bih stigao u Amsterdam. Na tom putu imao sam raznih utisaka, ali najjači mi je bio taj što sam u jednoj od kratkih pauza zagrlio jedno drvo, za koje verujem da me razume više od nekih ljudi.
U najvećem Holandsom gradu, Amsterdamu, odmah na ulazu primetio sam ono što sam odavno znao, a to je, da ga milioni turista godišnje posete, a on je ime dobio po reci Amstel. Ovaj grad kao i Venecija prožet je velikim brojem kanala koji ga prosecaju, zbog čega ga mnogi i nazivaju Severnom Venecijom.
Dolaskom u lepi Amsterdam značilo je da sam zaslužio da sebe počastim upravo jednim Amstel pivom. K U celom gradu čula se nesnosna buka saobraćaja i spoljašnjeg sveta, buka koja mi nije prijala, kao što nekome ne prija totalna tišina. Ali to je sudbina biciklista, da svoje bicikle voze u saobračajnoj gužvi. Kroz gužvu sam se uređenim biciklističkim stazama kretao ka užem centru grada ili takozvanom Starom gradu koji se prostire u oblasti oko centralne železničke stanice. Brzo sam stigao na Dam trg, koji je centar grada. Njega okružuje kraljevska palata iz XVII veka. Na trgu je bilo uličnih muzičara, žonglera i drugih zabavljača u raznim kostimima. Kao u svim metropolama i ovde se turisti rado fotografišu sa njima, ali moraju i da ih časte nekim evrom. S obzirom, da nisam imao novca za takve stvari nisam sa zabavljačima napravio nijednu fotografiju. Novac mi je više trebao za ručak, pa sam se smestio u jednom restoranu. Dok sam ručao čula se neka muzika. Kao svaki Holandski grad i Amsterdam ima gradsku kuću. I u Amsterdamu ona je u središtu grada i u njoj kao u svim drugim postoje zvona. Ali za razliku od nekih drugih holandskih crkava, koje imaju po nekoliko zvona, jedna u Amsterdamu ih ima čak 55. Upravo sa nje su dolazili ti divni tonovi. Nimalo nisam imao osećaj da su zvona pozivala vernike na molitvu, već na uživanje u lepoti muzike koju su stvarala. Svako zvono ima svoju melodiju, neverovatan doživljaj.
Amsterdam je najbolje upoznati vožnjom turističkim brodićem. Kao biciklista ipak sam odabrao da to bude biciklom. Zato sam zbog bicikla ličio na pravog Holanđanina, nisam morao da se pretvaram. Zaista sam se radovao što sam u zemlji u kojoj je bicikl osnovno prevozno sredstvo za šesnaest miliona Holanđana. Neko bi rekao da nije zato čudno ono što je meni čudno, da se godišnje, verovali ili ne, ukrade u Amsterdamu od 80.000 do 150.000 bicikala.
U Amsterdamu se može desiti da biciklista pomisli kako mu je neko ukrao bicikl ako ga na trenutak ostavi da bi ušao u neku prodavnicu, a da to ponekad nije slučaj potveđuje parking servis koji odnosi svaki bicikl koji nije propisno parkiran na mestu koje je propisano za parking bicikala. Da mi se to ne bi desilo, pošto se od bicikla ne odvajam, a prinudjen sam da ga parkiram na raznim mestima, bilo je najbolje da svoju strast-upoznavanje grada zadovoljim bez bicikla već pešice, pa je trebalo da ga zaljučam negde, ali ipak sam se plašio da neko ne preseče sajlu i ukrade ga. Da sam to uradio za jedan bicikl smanjio bih gužvu. Ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji nema toliko mnogo bicikala kao u Holandiji, pa možda ni toliko krađa bicikala. Nema ni vetrenjača koje godinama stojeći prkose tehnici. Na kraju dana mogao sam samo da zaključim kako bih se kajao da u Amsterdam nisam došao.
Pedala i piše Dušan Milojkov
