Srbija je na Sretenje dobila još jednu poraznu sliku svoje stvarnosti. Dok su građani u Vladimirovcu mirno odavali počast petnaestoro poginulih ispod nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, iz autobusa poslatog na kontramiting u Sremsku Mitrovicu – izlazi SNS lojalista i nasrće na njih zastavom Srbije.
Na dan kada bi država trebalo da slavi slobodu, nacionalni simbol postaje oružje protiv sopstvenog naroda.
Petnaest ljudi izgubilo je život pod nadstrešnicom na železničkoj stanici u Novom Sadu, koja nikada nije smela da padne. Umesto odgovornosti, vlast organizuje mitinge podrške samoj sebi, dok se istina gura pod tepih. Napad u Vladimirovcu nije slučajnost, već proizvod atmosfere u kojoj svaka kritika vlasti postaje legitimna meta.
Ovo nije bio samo izlazak iz autobusa, već izlazak iz okvira normalnog društva. SNS lojalista nije sam smislio da udara zastavom – naučen je da se patriotizam meri silom, da se lojalnost dokazuje agresijom i da su građani koji ne aplaudiraju – izdajnici. Godinama vlast gaji ovakve "branitelje", pretvarajući ih u instrument straha i sile. Njima ne smeta što su zastavu Srbije sveli na štap za napad, jer za njih država nije narod – država su oni.
Sretenje je trebalo da bude dan nacionalnog dostojanstva, ali je postalo još jedan simbol poniženja. Autobusi, mitinzi, nasilje – to je realnost Srbije danas. Oni koji su krivi za smrt petnaestoro ljudi štite se ćutanjem i propagandom, dok se protiv onih koji se sećaju žrtava šalju besni partijski vojnici. Tako funkcioniše vlast kojoj istina smeta, a sila i mržnja jezik kojim jedino zna da govori.
I dok se vlast trudi da zataška sve što može, od istine do ljudskog dostojanstva, ostaje gorak ukus nepravde i pitanje: ako je ovo danas dozvoljeno, šta nas čeka sutra?
Kako je izgledao incident pogledajte u videu:
Dodaj komentar