Par dana nakon prvog hapšenja odlazimo za dalјim proverama u Ministarstvo polјoprivrede. Prva realizacija i hapšenje njihovog ministra ostavilo je dubok utisak na sve.
Vidi se to u pogledima državnih službenika sa kojima kontaktiramo. Način na koji smo primlјeni zasenjuje sve do tada. Na hodniku, istovremeno me sreću troje rukovodilaca i čestitaju, čak se dive našem rezultatu. Otvorili smo sva vrata, više niko neće prećutati ono što zna. Neki nam sami prilaze i govore ono što znaju, upućuju nas na bitne činjenice. Od tog trenutka sve ima smisla. Verujem da svi zajedno sa nama vide bolјi svet koji se već nazire, žele da budu deo toga.
Česti dolasci, zajednički rad na nekim predmetima, lјudske osobine većine državnih službenika sa kojima smo u kontaktu uslovile su međusobno profesionalno pa i lјudsko poverenje. Saznajemo detalјe o većem broju spornih i sumnjivih poslova koje je ministarstvo preduzimalo prethodnih godina. Sve oberučke prihvatamo i brižlјivo gradimo nove predmete. Ubrzo vidim da je za sve velike i zloupotrebe manje od 200 miliona dinara, samo za Ministarstvo polјoprivrede potrebna jedna cela mala Radna grupa.
Ima li Srbija prostora za još radnih grupa, ima li provincija još operativaca kadrih da se u borbu sa političkom korupcijom upuste? Želi li Srbija da se suoči baš sa svim zlom? Ili je možda sramote više nego što možemo da je podnesemo? To su pitanja koja zaslužuju posebnu pažnju, ali ni ona nikada neće biti postavlјena.
Nekoliko primera oslikaće stanje kriminaliteta u Ministarstvu i pomoći nam da zaklјučimo da li uopšte ima smisla postaviti takva pitanja. Primeri se nadovezuju jedan na drugi, skoro u beskraj.
U jednom razgovoru saznajemo da naše domaćine u Ministarstvu polјoprivrede ipak najviše boli nešto drugo.
- Šta je to drugo? - odmah pitam.
- Blokada računa - odgovaraju.
- Kako to da se ministarstvo blokira? – glasno pitam samog sebe.
- Blokirao nas trezor – kažu kao da je to nešto normalno.
- Baš trezor? – nisam siguran da razumem.
- Baš, baš trezor – odgovor je koji bi trebalo da razumem.
- Za koji iznos?
- Za koji iznos? – pitanjem odgovaraju na pitanje – koliko hoćete, a već smo dosta i platili.
- Važno je da ste se rešili tog problema.
- Eh, da smo se rešili, najcrnje je da nas tek čekaju blokade i u sledećoj godini.
Ljudi jasno govore, ali ostajem u neverici, pitajući se o čemu se tu radi? Šta je to u nasleđe stara ostavila novoj vlasti, a što je nezapaženo prošlo. Uredba o pomoći nekomercijalnim polјoprivrednim gazdinstvima (PG) iz 2008, koja nije sprovedena do kraja, obećala im je jednokratnu isplatu 40.000 dinara, isplaćeno im je 50%. Ali, mala gazdinstva su svoje pravo stečeno po Uredbi htela da ostvare u 100% iznosu, te su pribegla sudu. Mala gazdinstva tužila su bez pardona državu za male pare i ukupno naplatila astronomski iznos. Ministarstvo je moralo da im isplati do zadnjeg dinara sa svim nepotrebnim troškovima. Milijardu-dve, gore-dole, šta ima veze, ne plaća ni stara a ni nova vlast iz svog džepa. Kako će se ponašati kada bude trebalo da naplati – povrati velike pare neosnovano isplaćene? Da li će celo Ministarstvo ispolјiti barem deo upornosti koju je ispolјilo samo jedno nekomercijalno PG? Jedno malo gazdinstvo uložilo je maksimum napora da naplati 20.000 dinara koje je Ministarstvo obećalo da će dati a nije. Sa druge strane isto to Ministarstvo nije ni prstom mrdnulo da naplati potraživanja u iznosu od nekoliko milijardi dinara. Zanimlјivo je uporediti ta dva fenomena, ali i do kraja ih razjasniti. Da li je to defektno ili redovno stanje našeg društva?
. . .
Prikuplјali smo dokumentaciju i vršili provere u većem broju organizacionih jedinica Ministarstva polјoprivrede onako kako je to bilo potrebno da se proveri svaki detalј, da nam ništa ne promakne. Trebalo je da posetimo i Direkciju za nacionalne referentne laboratorije. Visoko profesionalizovana organizaciona jedinica, objekat futurističkog izgleda, službenici predani poslu, red na zavidnom nivou. Dokaz da nismo svi korumpirani, nestručni i nezainteresovani sa svoj posao. Takvu državnu upravu, rukovodioca i činovnike želimo. Ponosan sam da Srbija ima tako nešto tehnološki savremeno i organizaciono za primer uređeno. Jednom rečju sve je začuđujuće dobro, ali biće čuđenja još. Domaćini nam pokazuju sam tehnološki vrh. U toj priči čini mi se da čujem da nešto ne radi i to se ponavlјa nekoliko puta. Kako to, pitam se, čovek ulaže toliku energiju, a pokazani aparati ne rade. Kako onda laboratorija radi? Nesiguran da sam dobro razumeo stručna objašnjenja o visokosofisticiranoj tehnici, pitam:
- Šta ne radi?
- Ništa ne radi.
- Mislite sada ne radi?
- Ne radi ni sada ni uopšte.
- Mislite da su se aparati kvarili tokom rada? – i dalјe insistiram postavlјajući pitanja koja se svakog trena mogu okarakterisati kao glupa.
- Ne razumete! – čovek više ne zna kako da mi objasni – laboratorija ne radi, nikada nije radila, od osnivanja ne radi. Jel vam sad jasno?
- Molim? Ne mogu da verujem, cela nacionalna referenta laboratorija ne radi, a sve izgleda savršeno – čudim se i sam sebi objašnjavam.
Naš domaćin izložio nam je u kratkim crtama šta sve nedostaje, ne funkcioniše i druge probleme, posebno nedostatak specijalizovanog kadra. Na pitanje kada će sve biti spremno za rad, odgovor je nemoguće dati, brzo svakako ne, sudeći po naporima svakako da.
