Kada su hapšenja bila sve češća, imao sam jedan neobičan telefonski razgovor. Javlјam se na nepoznati službeni broj.
- Jankoviću, vi ste?
- Da, izvolite.
- Ja sam – pa kaže čovek svoje ime i prezime (nebitno je) – samo da vam javim, stigla vam je depeša, izvod iz kaznene evidencije (KE) koji ste tražili.
- Depeša... – očekujem neko pojašnjenje; kako ga nema zaklјučujem neočekivani razgovor – pa dobro kolega, hvala.
Kratak, nezanimlјiv i nepotreban razgovor. Pitam se šta li je toliko važno, običan dokument, nespornog sadržaja, odkud da me o takvoj banalnosti obaveštavaju? Ko god da je, srećan je što me nije zatekao u redovnoj gužvi kada bih mu rekao:
- Ne smaraj!
Mislim da navedeni, iako neizgovoreni žargonski izraz, dovolјno slikovito opisuje predmetni telefonski razgovor.
Mladi kolega me upitno gleda, očekuje da mu kažem o kakvoj se to hitnoj depeši radi. Odgovaram mu da nam je stigla jedna depeša sa izvodima iz KE, – javlјa mi neki – te kažem ime kolege koji me je zvao. Očekujem da se i mladi kolega začudi takvom potpuno glupom izveštavanju koje daje značaj banalnim stvarima. Ali, on se ne čudi, vlada situacijom, značajno ponavlјa prezime i ime revnosnog kolege, a onda me onako šmekerski pita:
- Ne znate ko je?
- Ne znam. Valјda kolega sa veze, čim javlјa za depešu?
- Kolega sa veze? – čudi se mladi kolega što ne znam – Ma kakva veza!
- Ko je ako nije vezista?
- To vam je jedan od načelnika UKP-a! - ozbilјnom bojom glasa izgovara mladi kolega.
Šta je tu neuobičajeno? Ne da je neuobičajeno, nego je neverovatno. Neko na tako visokom položaju radniku koji je drastično niže, javlјa jednu tako beznačajnu stvar, koja je prilična administrativnom nivou i radniku odseka za vezu. Ali, tada je bilo drugo vreme, bilo je potrebno da se svako pokaže i dokaže u istrazi 24 sporne privatizacije. Svi u MUP-u jednako sa nižih kao i sa visokih položaja hteli su da daju svoj doprinos i pomognu Radnoj grupi koliko je ko mogao, koliko je ko znao, ali nažalost i koliko je ko hteo. Neki su u tome iskreno, neki jer je to tada tako trebalo, neki iz sebi znanih ličnih interesa. Inače, administracija mi je, za svih četrdesetak uhapšenih, dostavlјala izvod iz KE bez da me je o tome prethodno obaveštavala. Samo u tom jednom slučaju bio sam uredno i hitno iako nepotrebno obavešten.
- Ovi kako su krenuli da nam se uvlače, javlјaće nam i kada stigne vruć burek u restoran i kada pada kiša na parkingu, da nam kola ne pokisnu.
Šta se to desilo da jedan viskopozicionirani starešina UKP-a iskaže nestvarnu servilnost prema običnom policijskom službeniku? Pitanje na prvi pogled nebitno, pomoći će nam da spoznamo srž poltronstva i tiranije u čoveku, sa bezbrojnim finim nijansama između te dve krajnosti. Šta treba da se desi da poštovanje postane nipodaštavanje a servilnost ponižavanje? Da li je takva transformacija moguća u čoveku kojeg bi, osim znanja i stručnosti, trebalo da krase i moralne vrednosti? Imaćemo priliku da u sociološkom eksperimentu vidimo ne samo tu nego i druge transformacije. Neočekivano ukazuje mi se mogućnost prvo da postavim a zatim da u praksi proverim hipotezu karakter-stena naspram karakter-guma.
Koga sada hapsite?
Medijsko - čaršijska licitiranja o sledećem hapšenju prenela su se i u Radnu grupu. Više niko ni u njoj ni u MUP-u uopšte ne postavlјa pitanje da li će još neko biti uhapšen. Jedino pitanje koje nam se postavlјe je:
- Koga sada hapsite?
Kolega me sreće u hodniku i pita:
- Jel imate nešto ove nedelјe? Sledeće sam na odmoru, a ne bih da propustim.
Odgovaram mu da ne brine, biće hapšenja i kada se sa odmora vrati.
- Jel sigurno? – kolega kao da ne veruje.
U želјi da ga uverim, otvaram rokovnik da vidim ko je sve u obradi za hapšenje:
- Ima još, ne brini, i biće.
Tek to ga umiruje, ali bi da rezerviše neko zvučno ime, niko se više ne zadovolјava hapšenjem nepoznatih. Prilikom raspodele zaduženja za realizacije, čim dobiju predmet, kolege, odmah gledaju koje je težine. Prihvatlјivo je ako je šteta par stotina miliona dinara. Ukoliko je tek neka desetina miliona dinara, sledi negodovanje:
- Jel baš meni ovo da zapadne?
Nedaj Bože da nekog zadužimo sa hapšenjem žene, tek se to doživlјava kao potcenjivanje.
Čujemo komentare na naš račun:
- To opet nešto ovi iz Azotare.
- Azotarci opet hapse.
Pojedini čudom ne mogu da se načude: – Pa kako sad opet hapšenje, zar ono prošlo nije bilo vaše? – Odgovaramo: – Jeste i to što je bilo i ovo sada i još par izglednih. – Ubrzo i drugi timovi počinju sa svojim realizacijama. Snagu zakona i moć Radne grupe iskusiće još nekoliko moćnih, do tada nedodirlјivih, imena; među kojima i još jedan bivši ministar – gospodin Predrag Bubalo.
Pripadnici Radne grupe UKP priveli su bivšeg ministra za privredu Predraga Bubala, nekadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju Miodraga Đorđevića kao i izvršnog direktora Agencije za privatizaciju Gorana Mrđu i još pet soba zbog malverzacija u vezi sa privatizacijom Luke Beograd.
Tako isprepletene realizacije ojačavaju jedna drugu stvarajući još veći efekat. Bila je to magija, čarolija, bilo je toliko dobro da je sve izgledalo nestvarno. Život može da bude bajka i bio je. Radna grupa može da bude bajka i bila je. Da li je magija bila ista kao u bajci o Pepelјugi? Magija ima svoj rok trajanja i u bajci i u Radnoj grupi. Ništa nije večno ni bajka ni magija, pa ni dosledna borba protiv političke korupcije. Niti borba protiv političke korupcije može da je uništi, niti korupcija može borbu protiv sebe da uništi. One se ciklično smenjuju. Da li su to dva neuništiva fenomena u odnosu najsličnijem simbiozi?
Nije se pitalo da li će biti hapšenja. Pitalo se ko čeka da ga sledeće jutro probude nindža kornjače ili inspektori Radne grupe? Mnogi su bili pod lupom, očekujući da im se kraj primakao, da je došlo vreme za naplatu zla koje su činili ili skrivali. Šta rade izvršioci krivičnih dela političke korupcije kojima smo na tragu? Mislite da drhteći čekaju maricu da se parkira ispred njihovih vrata i mole Boga da ih spasi? Pasivni su, kaju se, rado bi vratili sve ukradeno? Ili rade proaktivno, izuzetno proaktivno? Politička korupcija je moćna i stabilna jer je dosledna svojim principima. U stalnoj je potrazi za novim kadrovima, uz disciplinovanje postojećih. To su neke od karakteristika koje joj garantuju opstanak i održivi razvoj. Ljudski je o sebi brinuti. Možda od njih možemo nešto i da naučimo?
(Nastaviće se...)
Sve do sada objavljene tekstove iz feljtona pročitajte OVDE.
