Od 20. godine se bavim rep muzikom,pre toga sam u kraju igrao basket i razmišljao još kao klinac gde će me ovaj ludi život i na koju stranu odvesti,i kakav ću čovek biti.
Pre nego što sam ušao u studio i počeo da se bavim muzikom, još u srednjoj školi krenuo sam sa pisanjem tekstova. Nešto me je vuklo, da opisujem sebe,svoj život,svoje okruženje, kroz šta prolazim i kroz šta prolaze meni dragi ljudi u tom vremenskom periodu. Umetnost u ovom slučaju pisanje,stvaranje pesama, je za mene uvek bio način da pobegnem od dosadne svakodnevnice i da se izdignem i ojačam u teškim trenucima.
Umetnost sam pronašao u pisanju, (tada još nije bilo drustvenih mreža), a posle sam je pronalazio i nadogradjivao u snimanju pesama jer je mogla direktno energija da se izbaci, i razmeni kako u studiu tako i na živim nastupima pred stotine ljudi,po raznim gradovima širom Srbije.
Posle toga je došla kamera, snimanje muzičkih spotova, video produkcija, koju sam takodje prigrlio, naučio i usko vezao za pisanje i za repovanje i tada sam zatvorio krug, kompletirao priču i mogao da plasiram svoj proizvod, koji je mogao da se i čuje i vidi,i ne samo to, tad je već uveliko krenula era interneta, svet je postao manji, pa smo samim tim mogli medjusobno da vidimo ko šta i kako radi i samim tim da zajedničkim snagama inspirišemo ljude ne samo iz našeg okruženja već i iz cele zemlje i okoline, bilo je sjajno vreme za izaći iz senke, i ispričati svoju unikatnu Pančevačku priču.
Od 2010. sam na neki način ambasador ovog grada jer sam dovodio ljude iz celog sveta u moje Pančevo,i preko muzike i spotova koje smo stvarali i koja se brzo širila svuda ljudi su nas otkrivali, prepoznavali i interesovali se za naš način života, za naš mentalitet i za naš grad.
Navikao sam na javni život, ali i na to da mislim svojom glavom, ali i na to da uvek jasno i glasno reperski ispred 200 ljudi kažem šta mislim, navikao sam na hvale, ali i na osude, na divljenje ali i na predrasude, navikao sam na prepoznavanje, na gledanje i komentarisanje i sve to sam mogao da podnesem ali nikad da ćutim i stojim negde u nekom mraku, u nekoj poslednjoj klupi, totalno nebitan nezainteresovan i neprimetan.
Kada sam postao otac sa 24 godine, u meni su krenule da se bude neke druge emocije i kako su godine prolazile, sa prvim pa i sa drugim sinom,počeo sam da primećujem neke druge stvari sa kojima nisam imao dodirne tačke pre toga,dobre i loše stvari u školstvu, u sportu,u zdravstvu i shvatio da ipak ima mnogo više rupa, prepreka i nerviranja nego što bi trebalo i da je došlo vreme da i tu energiju i tu viziju koju sam imao prema muzici, pisanju, snimanju, uložim u to da probam da promenim neki mikro detalj u mom gradu za svoje sinove, kako bi im danas sutra barem malo olakšao i kako bi im bilo bolje nego meni i nama kada smo odrastali.
Od skupih knjiga, do vršnjačkog nasilja, koje na sebi nikad nisam primetio dok sam bio djak,ali kao otac, na svojoj deci i te kako jesam, do zdravstva, sportova, gde sam itekako shvatio da smo mi roditelji ovce za šišanje a da su naša deca samo proizvodi i izvori zarade kroz skupe članarine, ekskurzije, kampove i slično.
I eto od muzike, odrastanja, do roditeljstva, vidno smekšan od silne ljubavi i empatije koju učim i upijam od mojih sinova, do svesti o tome šta i kakav grad ću im ostaviti, šta ću baš ja i koliko doprineti?
I tako sam krenuo sa terenima, sasvim slučajno jer nas je jednog lepog letnjeg dana obezbedjenje u aviv parku oteralo sa terena, jer Aviv nije radio tog dana,pa samim tim nisu dali ni košarkaški teren da se koristi i sećam se dobro koliko mi se klinac rasplakao i preplakao dan, gde sam rešio i odlučio da sredim tada već godinama mrtav teren kod nas u našem naselju u zelenom dvorištu.
Pa se iz tog terena, na jednom sasvim običnom basketu ponovno obnovilo prijateljstvo sa mojim drugom iz detinjstva Igorem, pa iz toga Grupa pa svi zajedno još jači sredismo i teren na Kotežu 2,pa uradismo dokumentarni film, pa napunismo Kulturni centar…
Mi smo već pobedili, jer smo napravili velike stvari bez praznih priča i bez pomoći grada i nekih budzeta, a sada uz vašu pomoć nadam se da svi zajedno možemo da pomognemo gradu i dignemo ga kako kultuloroški tako i sportski i u svakom pogledu na mnogo viši nivo!
Što na umu to na drumu,uvek srcem, od spota kila u rancu, dogodine u skupštini, kroz sve faze svog života uvek čistog obraza, dugačkog jezika, hrabro, vrlo budan, svestan, i spreman da doprinesem,da pomognem, vaš komšija Lemi.
