Kada u Pančevu duva vetar, značaj nastavnika i profesora matematike se povećava: posle prvog dana duvanja, naročito kada je košava u pitanju, počinje brojanje do tri, sedam ili dvadeset i jedan. Dok ne stane!
Vetar u Pančevu ima dobrih strana: rastera oblake iz pravca Beograda, po nekad Novog Sada, pročisti vazduh pa se lakše diše. Ima i loših: gomila papira, đubreta, kesa zakačenih za drveće, šuta rasutog sa gradilišta nebrojeno mnogo zgrada, polomljenih grana, oborenih kanti za smeće... I onda vidiš kako je grad zapušten, prljav i neuredan, kako gubi (ako već nije izgubio) svoj identitet, kako „Urbanizam“ nema svoju funkciju, dodvoravajući se investitorima, kako „Higijena“ samo za regrutovanje nosača zastava na raznoraznim mitinzima, a „Vodovod“ za uhlebljenje isluženih partijskih kadrvoa. Kako „Pantransport“, sem musavih autobusa i najskupljih karata, jedino ima više kontrolora nego vozača i putnika, kako firme koje dobiju posao prvo moraju da nauče nazive ulica da bi znali gde da preabcuju radnike, ostavljajući za sobom nedovršene poslove, a novinari i kamermani trče za njima, ne bi li od gradskih funkcionera dobili uzeli neku izjavu.
Sve se svodi na trud pojedinaca koji svojim rukama i svojim novcem sređuju mesto u kome žive, kao ona grupa mladih ljudi koji su, od godinama zapuštenog košarkaškog terena, napravili „Nebesku udicu“.
I onda, ne potcenjujući nijedan posao, znaš da konobari, keramičari, šoferi, frizerke i nesvršeni studenti raznorazmih škola, mogu da budu uspešni u svom poslu, ali ne mogu da budu funkcioneri, direktori javnih gradskih ili republičkih preduzeća, ustanova kulture i obrazovanja, a kupljene diplome mogu da donesu veći koeficijent ali ne mogu znanje, ugled i poštovanje.
Znaš i da ti u gradu ne trebaju ljudi dovedeni sa strane da odrade, urade ili završe neki posao ili kombinaciju, da ti ne trebaju poslušnici ili oni namireni za „ranije zasluge“. Trebaju ti oni koji dišu ovaj grad, koji u nosu imaju miris Tamiša, koji znaju svaki ćošak svakog kubika i Tri šerpe. Koji znaju za Solaru i Tursku glavu, Ćupu i Belo jagnje, Dolinu i Slavinu. Koji pod noktima imaju pesak sa Milja, mulj sa Nadela i prašinu sa Leanke. Trebaju ti ljudi koje znaš i koji te znaju. Potrebni su ti Igor, Nemanja, Bora i Nikola, Ružica i Milena, Omer i Esma, Dario, Zoltan i Pavel.
Potreban ti je komšija, a ne partija!
Dušan Mrvoš, profesor matematike
