Dramaturg Željko Hubač ocenjuje da se mi u Srbiji nalazimo u jednom pravnom provizorijumu poslednjih 30 godina, a subklimaks toga je poslednjih godina. Dodaje da živimo u društvu gde mnogi ljudi koji treba da budu sa one strane zakona kreiraju javno mnjenje, odnosno ono što je vekovima deo literature - priča o zločincu koji postaje heroj - deo je naše svakodnevnice. Navodi da je "Jugoslavija poslednja propuštena šansa ljudi na ovim prostorima".
On u Novom danu na TV N1 kaže da je stekao utisak gde god je bio u zemljama bivše Jugoslavije da među običnim ljudima nema međunacionalne mržnje, ali da „postoje jedinstveni primeri koji vam naruše kontekst celog tog prostora“. Svuda su ljudi, dodaje, zaokupljeni ekonomskim problemima.
Upitan da li umetnost može da promeni nešto, navodi da se dugo zanosio da pozorište može da menja svet, ali ne može.
„Međutim, to ne znači da se ne treba baviti društveno-angažovanim pozorištem“, ukazuje Hubač jer „umetnost može puno da učini u tome da prosvetli čoveka, da ga natera na neku vrstu katarze“.
Ističe da sistem koji postoji u Srbiji nije uređen.
„Uređeni sistemi su sistemi u kojima možete da ostvarite određena prava, ovo to nije, ovo je haos, ovo je provizorij“, navodi i dodaje da „ne možete ne voleti zemlju u kojoj živite jer je ona deo vašeg bića, ali je i vrlo važno kako se ona odnosi prema vama“.
Uspostavio se narativ, dodaje, da je „pametno krasti, dobro lagati i unosno svakodnevno miksati te dve karakterne osobine“.
„Duboko verujem da prosečan građanin Srbije luta od izvora prihoda do izvora prihoda, i te izvore prihode poistovećuje sa određenim partijama i lokalnim interesima. Osamdeset posto njih je primorano na botovanje, oni ne veruju u to što rade“, smatra Hubač.
Na pitanje koliko se može uticati na ljude da promene uvrežena shvatanja, on kao primer navodi raspad elektroenergetskog sistema u Srbiji koji se desio ove zime.
„Ako neko nije ukapirao kako funkcioniše ova država nakon raspada elektroenergetskog sistema, onda nema tu šta da se priča, da se ubeđuje“, ocenjuje.
Komentarišući operaciju „Oluja“ hrvatske vojske, kada je 250.000 Srba proterano iz svojih kuća u Krajini 1995. godine, i film reditelja i scenariste Miloša Radunovića koji je snimljen na tu temu, a naišao je na kritike da je izostavio neke činjenice, kaže da nije gledao film, ali da je „događaj koji je doveo do toga da četvrt miliona ljudi napusti svoja ognjišta tragedija“.
„Tragedija malih ljudi nije u fokusu tvoraca rata, ona bi trebalo da bude u fokusu umetnika, jer iz te tragedije saznajete mnogo toga o tom događaju“, poručuje Hubač.
Ističe da ljudi u regionu moraju da komuniciraju, jer „ako nastavimo na ovaj način, bićemo prostor ljudski devastiran“.
„Zdravorazumski ljudi odlaze odavde. Političke elite ih namerno teraju“, navodi Hubač.
