Video-nadzor, uvid u komunikaciju mejlovima, GPS praćenje kretanja službenih vozila – brojni su načini na koji poslodavci nadziru zaposlene, a mnogi od njih primenjuju se na nezakonit način.
Kako za Danas objašnjavaju predstavnici civilnog sektora koji se bave zaštitom prava radnika, dešava se da poslodavci postave kamere ne obavestivši prethodno radnike o tome, ili da uvedu video-nadzor na mestima gde ne bi smeo da postoji, kao što su svlačionice.
Pojedini neselektivno pregledaju sve službene mejlove svojih radnika ili kontrolišu dolazak zaposlenih putem otiska prsta.
Tanja Jakobi, izvršna direktorka Centra za istraživanje javnih politika, koja je i jedna od autorki istraživanja o nadzoru nad zaposlenima tokom pandemije, kaže da poslodavci imaju pravo da zaštite svoj interes putem mera nadzora, ali da pri tome moraju voditi računa da u najmanjoj mogućoj meri ugroze privatnost zaposlenih.
"Mora se uspostaviti balans tako da nadzor bude najmanji mogući, a da ostvaruje željenu svrhu. Pri tome, radnik mora da bude detaljno informisan o nadzoru koji se sprovodi. Mi smo u našem istraživanju videli da zaposleni često nisu na odgovarajući način obavešteni o tome koji se podaci prikupljaju, zašto se prikupljaju, na koji se način čuvaju, ko može da im pristupi, kako mogu zatražiti da neki od njih budu izbrisani", navodi Jakobi.
Ona kaže da su najčešći načini na koje poslodavci sprovode prekomerni nadzor snimanje, neselektivno praćenje službenih mejlova, ili praćenje kretanja službenih automobila.
Osvrćući se na video-nadzor, Jakobi objašnjava da poslodavac može da postavi kamere da bi utvrdio da li se na primer iz prostorija iznosi neki materijal, ali da ne može da koristi ovaj nadzor da bi pratio da li zaposleni odlaze u toalet i koliko se tamo zadržavaju.
Kao posebno problematičan primer snimanja radnika, sagovornica Danasa navodi slučaj tokom pandemije kada je poslodavac od zaposlenih koji su radili od kuće tražio da ujutru kad počnu da rade, uključe zum i da ga drže otvorenim tokom celog radnog vremena, koristeći na taj način ovu aplikaciju za snimanje radnika.
"To je ogroman upliv u privatan život zaposlenih. Istovremeno nameću se i ograničenja svim ostalim osobama koje sa zaposlenima dele prostor, a i otvara se mogućnost za brojne zloupotrebe", kaže Jakobi.
Ana Toskić iz organizacije Partneri Srbije, koja je nedavno upozorila na nezakonitu nameru Doma zdravlja Stari grad da koristi softver za prepoznavanje lica prilikom video-nadzora, kaže da kada god govorimo o nadzoru mora se imati u vidu srazmernost i što manja invanzivnost.
"Invanzivnost nadzora mora biti minimalna u odnosu na privatnost zaposlenih. Takođe, mora se obrađivati najmanji mogući obim podataka da bi se ostvarila željena svrha", kaže Toskić.
Ona objašnjava da bi uvođenju mera nadzora trebalo da prethodi analiza koja bi obrazložila zašto je uvođenje ovakvih mera neophodno kao i obaveštenje zaposlenih o tome.
Upitana da li se ove procedure poštuju, ona kaže da korporacije to uglavnom rade, dok manje firme često zaobilaze procedure.
"Ne bi se moglo reći da su zaposleni u Srbiji više nadzirani od drugih u Evropi. Ono što je evidentno jeste da i kod nas i u svetu postoji sve veći nadzor radnika. Mi ovde za sada vidimo tri kategorije poslodavaca – one koji uopšte ne koriste nadzor, one koji ga koriste racionalno i na kraju one koji su zaneseni novim tehnologijama pa i iz neznanja ulaze u invanzivniji nadzor nesvesni mogućih posledica", kaže Toskić.
U određenim slučajevima, uspostavljanju nadzora treba da prethodi i saglasnost zaposlenog. Toskić, međutim, naglašava da je pitanje koliko davanje saglasnosti ostvaruje svoju svrhu imajući u vidu činjenicu da zaposleni nisu ni u prilici da odbiju zahteve poslodavaca jer nemaju mogućnost da nađu drugi posao.
"Kada se koristi saglasnost kao osnov za obradu podataka, pitanje je koliko je ta saglasnost dobrovoljna s obzirom na neravnopravnost između zaposlenog i poslodavca", navodi Toskić.
Ova neravnopravnost na kraju vidi se i u nalazima istraživanja u kome je učestvovala Tanja Jakobi.
Ona kaže da je među zaposlenima jedna trećina kazala da bi razmislila da li želi da bude zaposlena kod poslodavca koji sprovodi prekomerni nadzor.
"S obzirom na uslove rada, bilo je mnogih koji su rekli da bi razmislili i o drugim stvarima koje poslodavac nudi pa da bi možda i prešli preko prekomernog nadzora. Takođe, jedan broj ispitanika kazao je da veruje da su građani u tolikoj meri nadzirani u različitim okruženjima da nadzor na poslu upada u taj opšti nadzor i da nema smisla boriti se", kaže Jakobi.
Advokatica Nevena Milošević objašnjava da postoji više osnova za obradu podataka o ličnosti, a da je saglasnost samo jedan od njih, te da ona sama po sebi nije neophodna.
"Poslodavac je dužan da pribavi saglasnost samo ukoliko po tom osnovu vrši obradu podataka. Sa druge strane, ono što uvek mora da prethodi obradi podataka, bilo da je reč o nadzoru zaposlenih ili o drugoj vrsti obrade, jeste dostavljanje obaveštenja o obradi podataka o ličnosti, kako bi se zaposleni na transparentan način upoznali sa planiranom obradom podataka o ličnosti kroz nadzor", navodi Milošević.
Kako dodaje, poslodavac mora da obrazloži svaku vrstu nadzora i da pruži zaposlenima informacije o vrstama podataka koje će se obrađivati, pravnom osnovu za takvu obradu, svrsi obrade, roku čuvanja, primaocima podataka, iznošenju podataka o ličnosti u inostranstvo, kao i o pravima koje zaposleni imaju u vezi sa obradom njihovih podataka o ličnosti.
"Ukoliko zaposleni sumnja da poslodavac vršenjem nadzora krši Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ima pravo da podnese pritužbu Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Na osnovu pritužbe, Poverenik će pokrenuti postupak", ističe Milošević.
