Bole me korupcija, odsustvo časti, čestitosti, rekao je za Nova.rs Siniša Kovačević.
„Boli me „Rio Tinto“, ja sam na odlasku, ali on će zagaditi život našim potomcima. Boli me činjenica da je na čelu najvećeg sistema u ovoj zemlji čobrk koji je završio fakultet za uslužne delatnosti, znači da može da bude dobar šef sale. Boli me činjenica što se termoelektrana loži blatom. Što smo umirući narod, što svake godine 50.000 mladih ljudi ode iz ove zemlje. Boli me što je prepun životni prostor onih koji su kupili diplome i izurinirali na svu onu decu što su naporno po studentskim čitaonicama i bibliotekama učili da steknu znanje. Bole me korupcija, odsustvo časti, čestitosti. Medijska scena koja je uzurpirana i stavljena u službu jednom čoveku. Primitivizam, promene u nastavnim programima i udžbenici istorije kao notorni falsifikati, i što se, na primer, danak u krvi tretira kao Fulbrajtova stipendija.… Fizički osećam bol“, rekao je on za Nova.rs.
Po istraživanju javnog mnjenja Nove srpske političke misli, ubedljivo ste bili prvi na listi želja za predsedničkog kandidata od nepolitičkih ličnosti, ali ste prokomentarisali da vas ta funkcija ne zanima. Da li ste se predomislili?
„To mora da laska, i prija. Ali me to ne interesuje, niti je ta devojka za tog momka, niti taj momak za tu devojku. To je nešto što mi ne pripada i nije moje. Ja sam sebe u životu i intelektualno i profesionalno usmeravao u sasvim drugom smeru, i nije to ni deo odgovornosti koju bih prihvatio. Ima za taj posao u ovoj zemlji mnogo kompetentnijih i spremnijih od mene, i onih koji to žele. Naravno, taj neko mora da ima i jaka pleća, njegova porodica mora da pristane na to da će taj čovek biti provlačen kroz kaljugu, da mu se pronalaze mladalačka pijanstva, preljube, sklonost ka partiji pokera, pedofilija ili seksualno opštenje sa studentima… Mašta onih koji to treba da odrade je velika, u to ne morate da sumnjate. Mada, to se radi svakom ko iznese kritički stav. Postao je manir da se krivotvori nečija izjava, da se izvadi van konteksta i da krenu te haubice laži i nepočinstava da bljuju plotune koji bi ogadili i Hrista. Mi živimo produženu izbornu kampanju stalno. Vlast i režim od trenutka kada pobede na izborima, sutradan kada operu čaše od šampanjca, nastavljaju izbornu kampanju, što je, naravno, njihovo pravo.“
Najsvežiji primer je slučaj sa rediteljem Goranom Markovićem.
"On je rekao da ukoliko se ovim putem nastavi, postoji realna opasnost da će neko u ovoj zemlji proći poput Čaušeskua. To ima značenjski jedan smisao, može da se tumači i kao dobronamerna opomena, a ako neko kaže ubićemo te kao zeca, streljaćemo te, to onda ima drugi smisao i ja bih prvi reagovao na takve pretnje. Ovde se radi o zameni teza, o tom mehuru od sapunice, spinu. I sam sam bio žrtva takvih stvari. Ali, čovek koji te naslove konzumira 50, 60 kilometara od Beograda, pa on misli da je to istina. On misli da je taj čovek koji je to rekao uhvaćen sa snajperom u rukama. Nema više časti i čestitosti u vašem nekada časnom esnafu. Sad slagati, kako klinci kažu oljagati nekog, posuti izmetom, to je kao popiti čašu hladne vode usred avgusta, sa takvom lakoćom se izmišljaju bljuvotine i laži bez ikakve dvoumice da će to možda povrediti nečiju majku, dete, nečije studente. Ušli smo u strašnu krizu kriterijuma i problem je što se to kaljužanje ne završava u ponedeljak, pa ćemo se probuditi, otrezniti, istuširati i biti čisti, to ne biva. To gordo posrtanje u septičku jamu, ne u blato, i to kasnije podizanje i ispiranje svih tih fekalija sa sebe traje isto toliko kao pad. I nemojte misliti da ćemo se jednog čarobnog ponedeljka svi probuditi pošteni, taj proces će trajati bar onoliko dugo koliko smo posrtali."
Čini se kao da su vrednosti Srbije date na licitaciju?
"Jedan život nam je dat, jedan jedini. I svaki minut, svaki sat, sve smo bliži i bliži odlasku i svaki izgubljeni dan je izgubljen zauvek, i svaka nedelja, a ne godina, a ne decenija. I taj život može da bude divan, u ovom prostoru kakav je nama dat, stvarno smo lepa zemlja, lepi i daroviti ljudi, mi možemo zaista da živimo raj u onoj meri u kojoj ga danas žive Norvežani ili Danci. A mi našu zemlju prodajemo Arapima i hoćemo da je trujemo rudnicima i da se bavimo iskopavanjem rude za koju treba hiljadu tona sumporne kiseline dnevno. Pa ona će sutra biti na Novom Beogradu, neće se zaustaviti kod Šapca. Pri tom, mi nismo prostranstvo jedne Rusije pa da žrtvujemo parče zemlje. Naravno, sa rudarenjem se ne treba prekinuti, ono je unapredilo čovečanstvo, kada je otkriven metal, ono je obulo čizme od sedam milja i preskočilo epohu za epohom, iz kamenog doba ušlo u gvozdeno, bronzano... Ali, ako će jedan rudnik upropastiti prostor u kome neće uspevati ništa osim pepela, onda ne treba da rudarimo. Zato se mora doneti zakon o zabrani rudarenja sa štetnim ekološkim posledicama."
