Više desetina muzičara, fotografa i ugostitelja, ali i vlasnika salona venčanica, organizatora događaja iz cele Srbije u nedelju je protestovalo tražeći od države da im omogući da rade.
Većina zaposlenih u najrazličitijim sektorima privrede, ne samo onih koji su se okupili ispred Skupštine, prethodnih godinu dana radila je malo ili nimalo. Pojedini su dobili neku pomoć, najčešće tri minimalca i još dva puta po pola, koliko je država izdvojila za sve zaposlene u firmama ili jednokratno kako su u različitim iznosima dobili hotelijeri, samostalni umetnici, a pre nekoliko dana obećano je i turističkim vodičima. Međutim, ima onih koji još nisu dobili ništa, koji ne mogu da rade, a plaćaju doprinose.
Predsednik Saveza sindikata estradnih umetnika i izvođača Srbije Dragiša Golubović kaže za Danas da oni ne mogu da kažu da podržavaju protest već pre svega svoje članove estradne umetnike i izvođače, kao i sve ostale koji su ugroženi u ostvarivanju svojih prava. Golubović objašnjava da su samostalni estradni umetnici i samostalni estradni izvođači ljudi koji su na osnovu svog zanimanja prijavljeni i plaćaju doprinose.
„Sa statusom estradnih umetnika imamo njih 85, u statusu samostalnog muzičkog izvođača je njih 510. Za razliku od umetnika kojima lokalne samouprave uplaćuju doprinose, samostalni izvođači to sami za sebe uplaćuju. I dok su umetnici i dobili jednokratnu pomoć od 90.000 dinara od države, samostalni izvođači nisu dobili ništa“, ističe Golubović.
On kaže da su upravo samostalni izvođači koji plaćaju doprinose, ti koji su i formalno i suštinski u najtežoj situaciji, jer doprinose moraju da plaćaju, a ne rade nigde.
„Zato smo tražili još od 30. marta prošle godine i od ministarstava finansija, rada, kulture ali i Vlade da opredele neka sredstva. Ako su dobili umetnici 90.000 dinara, treba da dobiju i samostalni izvođači. Insistiramo na tome“, napominje Golubović i dodaje da su poslednji dopis Vladi poslali 5. marta, ali da se ništa nije pomaklo.
Golubović naglašava kako je njihova profesija onemogućena da radi, i da ne trpe samo izvođači i umetnici već i njihove porodice. On podseća da postoje i oni koji se bave muzikom kao drugim poslom.
„Ne može neko ko radi u firmi, ili ima privatnu radnju, ili je u penziji da sada traži da mu država plati što ne svira popodne. To nema veze sa ovim. Mislim da je takvih u velikoj većini bilo na protestu. Zato mi podržavamo pre svega naše članove i one muzičare koji plaćaju doprinose i kojima je to osnovno zanimanje“, napominje naš sagovornik. On kaže da je osim Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije (SEMUS) jedino reprezentativno udruženje u Srbiji samo još Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije.
„Svi su naši članovi dovedeni u situaciju da su građani drugog reda, jer su po pitanju rada obespravljeni, čak su ugostitelji, fotografi, frizeri i neki drugi mogli da rade neki period, ali muzičari legalno nisu mogli uopšte da rade“, napominje Dragiša Golubović.
Poslednjih godina muzičar, a po profesiji diplomirani ekonomista, Nenad, koji nije želeo da mu objavljujemo prezime, za naš list kaže da posla nema zbog krize, ali da nema ni pomoći.
„Počeo sam ponovo muzikom da se bavim aktivnije kada sam 2017. ostao bez posla u državnoj firmi. U nedostatku posla počeo sam da sviram, najpre u Skadarliji, potom Zemunu, Vračaru, nisam imao svoj bend, zvali su me kada im zatreba neko ko zna da svira gitaru i kontrabas“, kaže Nenad.
Prošle godine prijavio se da kao samostalni izvođač, plaća porez i doprinose. Onda je krenula kriza.
„Dok su svi dobili neku pomoć u krizi, tri minimalca ili nešto drugo, muzičari koji plaćaju sami porez i doprinose nisu dobili ništa. Zvao sam i Ministarstvo kulture i pitao, ali su mi rekli da nemam status samostalnog umetnika i da ne dobijam pomoć“, ističe on.
Kaže da nije ni mali iznos, da ga 10.000 dinara mesečno izađu te obaveze.
„Nema ni nas koji plaćamo mnogo, ja sam platio deo poreza i doprinosa za prošlu godinu, ali nisam sve, jer nemam nikakve prihode. Da država izdvoji neki novac kao meru podrške, makar kao što su dobili umetnici bukvalno bih sve pare vratio državi na ime tih neplaćenih obaveza“, kaže naš sagovornik.
I dok za neke posla nema ni „za leka“, drugi se povremeno snalaze. U fotografskim radnjama o prihodu ne mogu ni da razmišljaju, naročito ne o zaradi. Oni koji su se oslanjali na snimanje svadbi i nekih velikih događaja, jedva sastavljaju kraj s krajem.
„Imamo da preživimo. Nema velikih događaja, ali i dalje povremeno bude neko ko želi da fotografiše dete, rođendan“, ističu u jednom novobeogradskom foto studiju.
I foto radnja iz Novog Sada koja „živi“ od svadbi je u problemu. Radnju, ipak, neće zatvoriti, uzeli su državnu pomoć od nekoliko minimalaca, ali se iskreno nadaju što bržem oporavku jer oraničavanje broja ljudi im opasno ugrožava posao. Svadbe i proslave dobar su deo prometa pravile i ugostiteljima, koji su, ipak, mogli da rade.
„Restoran radi, ali je to na 20 odsto posla od pre krize, možda i manje. Skraćeno radno vreme i to što ne možemo da radimo uveče nam umnogome otežava poslovanje. Nekima od nas bi više odgovaralo da država zatvori sve i omogući nam da ne plaćamo poreze za to vreme, jer sa ovako malo prihoda pitanje je koliko ćemo moći da izdržimo“, napominje za Danas vlasnik jednog beogradskog restorana.
(Danas)
