Član Predsedništva Udruženja tužilaca Srbije Svetlana Nenadić izjavila je da je „uverena da će pravosuđe dobiti punu nezavisnost od politike onog trenutka kada građani nezavisnost prepoznaju kao vrednost koju treba da štite i kada na izborima kazne one koji tu vrednost gaze“.
„Da bi do toga došli, sudije i tužioci moraju građanima svojim radom da pokažu koje su to prednosti nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva i da pokažu ličnu i profesionalnu hrabrost u suprotstavljanju političkom i svakom drugom nedozvoljenom uticaju. Za takvo nešto sada imaju brojne mogućnosti i mehanizme zaštite“, rekla je Nenadić u intervjuu za agenciju Beta, govoreći o nedavno izglasanim tužilačkim zakonima, u čijoj je izradi učestvovala kao član Radne grupe.
Na pitanje da li novi zakoni daju podršku tužiocima da reaguju kada političari optužuju, presuđuju ili iznose u javnost dokaze iz istrage, ona je rekla da „Zakon o javnom tužilaštvu ne samo da propisuje pravo tužilaca da ukažu na neprimeren uticaj i traže zaštitu od takvog uticaja, već propisuju i obavezu da svaki takav uticaj prijave Visokom savetu tužilaštva“.
„Ovaj mehanizam predstavlja unapređenje postojećeg rešenja zaštite od neprimerenog uticaja sa čijom primenom se započelo uspostavljanjem Poverenika za samostalnost pre nekoliko godina. Zaštita od neprimerenog uticaja, koja svakako obuhvata i zaštitu od uticaja političara i politike na donošenje odluka, propisana je kao obaveza iz Poglavlja 23 pregovora sa Evropskom unijom“, navela je Nenadić.
Na pitanje da li su tužioci spremni da koriste rešenja iz novih tužilačkim zakona, navela je da veruje da „većina kolega ima želju da iskorakne iz činovničke birokratske uloge zamenika javnog tužioca i preuzme odgovornost za svoju odluku i profesionali stav“.
„Ipak, treba da budemo svesni i činjenice da decenijama u tužilaštvu postoji činovnička profesionalna mirkoklima koja se najbolje očitava u hipreboličnim metaforama ‘Veži konja gde ti gazda kaže’ i ‘Svaki predmet ima svoje vreme'“, rekla je Nenadić.
Kako je objasnila, zamenici javnog tužioca, koji novim zakonima postaju javni tužioci, do sada „nisu bili sopstvenici tužilačke funkcije“ jer u „monokratskom uređenju zamenik tužioca je izvršilac volje šefa tužilaštva. Svi predmeti i odluke tužilaštva su predmeti i odluke šefa tužilaštva, tako da zamenik tužioca ne odlučuje potpuno samostalno da li će, kada i kako da postupa“.
Prema njenim rečima, „monokratsko, strogo hijerarhijsko uređenje u teoriji je poznato kao sovjetska prokuratura i karakteristično je za sisteme sklone autokratskom uređenju“, a njegovim ukidanjem odnos snaga u tužilaštvu se menja jer šefovi tužilaštva gube deo moći zahvaljujući kojoj su se zamenici svodili na „izvršioce njihove volje“.
Ona se složila sa konstatacijom da je u javnosti prisutan utisak da tužioci izbegavaju politički osetljive predmete, podsetivši da „prema normativnom rešenju, koje je još uvek važeće do početka primene novih zakona, javne tužioce – šefove tužilaštva bira Skupština prostom većinom na predlog Vlade“, zbog čega je, kaže, Ustav menjan amandmanima, što se u život sprovodi kroz ove nove zakone.
Kada se zna da u takvom sistemu „nijedna odluka zamenika javnog tužioca neće ugledati svetlost dana ukoliko nije dobila odobrenje šefa“, onda se „postavlja pitanje – koliko je uopšte moguće goniti bilo kog političara iz vladajuće garniture, sem ukoliko to nije neko nad kojim vlast želi da sprovede pokaznu vežbu“, rekla je.
Nenadić je uverena da mehanizmi utkani u nove zakone u velikoj meri smanjuju mogućnost politike da utiče na rad tužilaštva, nabrajajući, izmedju ostalog, „premeštanje izbora tužilaca iz Skupštine u Visoki savet tužilaštva, ukidanje monokratije kao savršenog mehanizma političke kontrole. smanjenje ovlašćenja Vrhovnog javnog tužioca, uvođenje pravila da šefovi tužilaštva mogu da imaju samo jedan mandat, uvodjenje posebnog mehanizma prigovora na obavezno uputstvo“.
„Otpor promenama u tužilaštvu pružali su oni koji gube koncentrovanu moć na vrhu hijerahijske piramide. To su ljudi koji su ceo svoj profesionalni vek proveli u jednom takvom sistemu kojim se upravlja ‘čvrstom rukom’ i dobar deo njih veruje da je to jedini mogući način uređenja tužilaštva i da će svako pomeranje pa i najmanjeg kamička u toj čvrstoj piramidi dovesti do urušavanja celog sistema“, objasnila je Nenadić.
Naglasila je da su novi zakoni rezultat kompromisa i da rad na njima u Radnoj grupi, koju je formirala Vlada, „nije bio jednostavan jer je bila sačinjena od ljudi koji nisu istomišljenici u pogledu osnovnih vrednosti i stavova povodom tužilaštva“, tako da na nake rešenja ima rezerve, ali nove tužilačke zakone „u celini gledano smatra veoma dobrim“.
Na pitanje da li očekuje da će se na raspisani konkurs za istaknute pravnike, koji ulaze u Visoki savet tužilaštva, javiti i članovi partija, Nenadić je navela da se zalagala protiv takvog rešenja, ali je u Radnoj grupi prevagnulo mišljenje da bi to bilo protivustavno.
„Ne želim da relativizujem ovaj problem, ali sam uverenja da veliki broj ‘nezavisnih analitičara’ koji se svakodnevno pojavljuju u medijima, nudeći nam dnevnu dozu pojašnjenja aktuelnih političkih zbivanja, deluju izrazito stranački, iako većina njih nisu članovi nijedne političke partije“, primetila je Nenadić.
Govoreći o manama nekih rešenja, ona je ukazala na način izbora članova iz reda tužilaca u Visoki savet tužilaštva. Tužioci, objasnila je, biraju pet svojih predstavnika u Visoki savet tužilaštva na izborima i to tako što svaki tužilac glasa za kandidata na svog nivoa – osnovna tužilaštva imaju dva predstavnika, a viša, apelaciona i Vrhovno javno tužilaštvo po jednog predstavnika.
„Postoji velika verovatnoća da će tužioci Vrhovnog javnog tužilaštva, kada biraju svog predstavnika u Visoki savet tužilaštva, glasati u skladu sa voljom Vrhovnog javnog tužioca, što može da utiče na strukturu odnosa moći u samom Savetu“, navela je Nenadić.
Ona je podsetila da pet članova ovog tela biraju kolege kao balans u odnosu na četiri istaknuta pravnika koje bira Skupština, uz ministra pravde i Vrhovnog javnog užioca, kao članove po položaju.
„U situaciji kada se može dovesti u pitanje da li je izbor kandidata sa nivoa Vrhovnog javnog tužilaštva autentičan izraz volje tužilačke zajednice ili prosto izraz volje Vrhovnog javnog tužioca, po logici stvari, dovodi se u pitanje i celokupna struktura i odnos snaga u Visokom savetu tužilaštva. Jednostavno rečeno – da li se ovakvim načinom izbora kandidata sa nivoa najvišeg tužilaštva jača snaga Vrhovnog javnog tužioca na štetu drugih tužilaca?“, upozorila je Nenadić.
Kako je rekla, ovaj problem je prepoznala i Venecijanska komisija i podržala stav Udruženja tužilaca Srbije da treba promeniti sistem izbora tužilaca za članove Visokog saveta tužilaštva – tako što će se omogućiti da svi tužioci glasaju za sve sa različitih nivoa – „sistem svi za sve“, ili da se spoje izborne liste Vrhovnog javnog tužilaštva sa apelacionim tužilaštvima i tužilaštvima posebne nadležnosti.
„Nažalost, naš predlog nije uvršten u tekst zakona“, navela je Nenadić.
Na pitanje zašto Republički javni tužilac, sada Vrhovni javni tužilac, uz ostajanje do kraja sadašnjeg mandata, može da bude ponovo izabran na to mesto, navela je da je to uspostavljeno Ustavnim zakonom kao pratećim aktom ustavnih amandmana i tu odredbu zakonom nije moguće derogirati ili menjati.
Govoreći o odnosu tužilaštva i policije, ona je ukazala da su neophodne promene u zakonima koji to regulišu, navodeći da su tužioci „bez takve saradnje gotovo nemoćni“.
„Tužilac može samostalno da prikuplja dokaze u predistražnom ili istražnom postupku, ali najveći broj informacija i dokaza za njega pribavlja policija koja ima neophodne brojne i složene mehanizme. Medjutim, policija je pod kontrolom izvršne vlasti, pa je opravdano pitanje da li će pokazati visok stepen angažovanosti da odgovori na zahtev tužioca kada su u pitanju predmetni koji mogu imati političku konotaciju“, rekla je Nenadić.
