Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju Svetog Trifuna. U kalendarima nije označen crvenim slovom, ali ovaj praznik narod izuzetno poštuje. Svetog Trifuna Srpska pravoslavna crkva praznuje svakog 14. februara po novom, odnosno 1. februara po starom kalendaru.
I ovaj svetac je nastradao za hrišćansku veru, a tokom svog života bio je jedan od Hristovih velikomučenika.
Od domaćinstva do domaćinstva ovaj praznik se proslavlja na različite načine, a najviše ga praznuju ljudi koji se bave vinogradarstvom i voćarstvom, uz presecanje slavskog kolača i simbolično orezivanje čokota u vinogradima.
Ovaj dan predstavlja najveći vinarsko-vinogradarski praznik, posebno u vinogradarskim krajevima Vojvodine, Šumadije i Pomoravlja.
Stara verovanja kažu da sa ovim danom počinje proleće, da se sva priroda budi a sa njom i ljubav izmedju ljudi.
Za Svetog Trivundan vezano je mnoštvo raznih običaja i verovanja u narodu.
Ako na Svetog Trifuna pada kiša, rodiće šljiva. Ako na Trivundan padne sneg, godina će biti kišna i rodna, a ako je vedro, godina će biti sušna.
Sneg može još uveliko da iznenadi, ali se to smatralo berićetnim, pa se govorilo “Zatrpaj Tripo, zaspi Simo!” (reč je o Sv. Simeonu Mirotočivom, 26. februara) iako je već sutradan, 15. februara, Sretenje, po narodnom shvatanju dan “susreta” zime i proleća, kad se mečka na kratko probudi da vidi da li će uskoro nastati lepši dani i onda, ako oceni da će potrajati zima, vrati u pećinu da nastavi svoj zimski san.
U narodu se ovaj dan obeležava i kao „Dan ljubavi i vina”.
