Priča o bračnom paru čija su tela pronađena tri godine posle smrti, u stanu u zgradi na Paliluli, otvorila je brojna pitanja. Između ostalog i kako je moguće da tri godine niko nije obratio pažnju na stanare koji ne plaćaju nijedan račun i ne pojavljuju se nigde. Pokušali smo da saznamo ko je zatajio.
Odavno ne znamo ko živi u stanu do našeg, ali ni proceduru ni način da pomognemo. O smrti bračnog para, čija su tela pronađena tri godine kasnije u stanu, komšije su saznale tek pre nekoliko dana.
Kako RTS nezvanično saznaje, bračni par je imao probleme. Po zvucima koji su često dopirali iz stana na trećem spratu, komšije su pretpostavljale da je žena bila psihički rastrojena, a da se muškarac prema njoj odnosio veoma grubo.
Međutim, dok su bili živi, to niko nije prijavljivao ni policiji, niti centru za socijalni rad. Prema informacijama iz Uprave profesionalnih upravnika Beograda, ova zgrada u Ulici Braće Grim broj 16, na Paliluli, nema upravnika.
Kada su primetili da račune i poštu iz sandučeta niko mesecima ne uzima, stanari su se pojedinačno obraćali pre svega policiji, koja bez odluke suda nije smela da obija vrata. S druge strane, stanari nisu radi da svedoče na sudu.
Ko je zatajio
Komentarišući ovaj slučaj, ali i uopšteno probleme sa kojima se susreću najčešće stari ljudi koji žive sami, socijalna radnica i magistar socijalne politike Nadežda Satarić istakla je da su zatajili svi – ali prvenstveno bračni par koji nije imao nikakvu socijalnu vezu sa komšijama.
"Zatajili su naravno i članovi njihove porodice, ako smo dobro shvatili ovde je žena, kako smo saznali iz novina, imala kćerku sa kojom 13 godina nije bila u kontaktu", rekla je Satarićeva, ističući da deca imaju zakonsku obavezu da brinu o roditeljima.
Dodala je da se, u odnosu na neke ranije godine, sada često menja struktura stanara u zgradama, te da stalno neki odlaze a novi dolaze. Zato se, kaže, ne mogu okriviti samo komšije što nisu primetile da se nešto čudno dešava.
"Možemo kriviti i komšije i te stare ljude. Zašto im niste zakucali? Tamo gde ste imali poznanika došao je neko nov – da zakucate i kažete ‘živimo sami’", rekla je Satarić.
Ističe i da ovaj slučaj pokreće pitanje kako se niko u komunalnim službama koje dostavljaju račune nije zapitao zašto se ti računi tri godine ne plaćaju.
Sandra Perić iz Komore socijalnih radnika objašnjava da čovek nije "ostrvo za sebe", te da svako funkcioniše u nekom okruženju.
"Mi smo svi jaki koliko su nam jake socijalne mreže. U tome jeste ‘kvaka’ i ovog slučaja i mnogih drugih slučajeva. Komšije su nam nekada najbliži srodnici, koji prvi mogu da alarmiraju da se nešto desilo, da nema tih ljudi", kaže Sandra Perić.
Kada reaguje Centar za socijalni rad
Perićeva napominje da se stari ljudi, koji žive sami, a bolesni su ili slabo pokretni – mogu javiti Centru za socijalni rad, ili to umesto njih može uraditi neko drugi – komšije ili policija, komunalne službe.
Dodala je i da socijalni radnici mogu ući u nečiju kuću samo ukoliko ta osoba želi da joj se pomogne, ili u situaciji kada neko prijavi da je bezbednost i zdravlje te osobe ugroženo.
"Ja bih zaista volela da istaknem građansku solidarnost i obavezu da pomognemo svakom ko nam je blizak, niko ne treba da ostane sam, bez obzira na to koliko godina ima", istakla je Sandra Perić.
Sagovornice su saglasne da je iskustvo sa početka epidemije, kada su mladi pomagali starijima, dragoceno.
"Postoji rizik da zbog broja starih sve češće bude ovakvih situacija. Naravno da treba prevenirati rizike i koncentrisati se na međugeneracijsku solidarnost koja je postojala u vanrednom stanju i pandemiji, gde je bilo primetno kako su stariji bili upućeni na mlađe", kaže Perićeva, uz obrazloženje da su mlađi volonterski pomagali starijima i da su im mnogi servisi bili dostupni.
Upravnici bi mogli da pomognu
S druge strane, Nadežda Satarić ukazuje na to da je realno stanje takvo da stare osobe često nemaju adekvatan pristup informacijama, te da i ne znaju kome da se obrate za pomoć.
"Mi sada imamo profesionalne upravnike zgrada. Tamo gde oni postoje – zar nije pošteno i korektno da oni imaju makar nadležnost da popišu stanare u samoj zgradi i stave do znanja da su oni tu ako im nešto treba, ako imaju bilo kakav problem – ako je zdravstveni problem, ako je nasilje u pitanju – da mogu njih pozvati telefonom, a onda će oni alarmirati i Centar za socijalni rad, zdravstvenu službu ili policiju, ili koga već treba", kaže Satarić.
Dodaje da bi upravnik, ukoliko neko ne uzima račune ili duže vreme ne izlazi iz stana, jednom u dva meseca mogao da pozove telefonom i proveri šta se dešava.
