Kada čujem slogan da je Pančevo ono kad se vratiš, za trenutak pomislim na grad koji nosimo u srcu ma gde bili. Postavlja se pitanje da li je to vraćanje gradu sadašnjosti ili gradu bliže ili nešto dalje prošlosti, gradu našeg detinjstva, gradu za koji bi voleli da se za promenu on vrati nama?
Čemu se vraćamo? Voleo bih da je za sve Pančevce, Pančevo grad-ono kada ne odeš, kada živimo u njemu i ponosimo se kada kažemo, da ja sam Pančevac, da ja sam Pančevka!
Imam osećaj da mi je neko ukrao grad, ukrao detinjstvo i mladost. Svaki dan su mi uzimali po komadić i sad se džepkam i ispadaju samo po koja stara Teslina sijalica, trouglasi tetrapak pančevačke mlekare, iskorišćeni tromblon iz Šumice, komadić stakla iz Staklare, stari đon iz fabrike obuće, prašnjava flaša Standard piva, miris gradske pekare...
Sada se vraćamo Potemkinovu, Lego gradu sa fantastičnim projektima razaranja starih i autentičnih ulica i uličica gradnjom zgrada gde stare kuće postaju eksces, onoj dispanzerki, rupi kod dispanzera koju svi obilazimo kolima, carskoj u Cara Dušana koju “dođoši” pogode iz prve?
Sve bi to čovek nekako i preživeo(i preživljava) ali lica pognutih ljudi koji šetaju svako sa svojim oblakom iznad glave, nisu lica mojih Pančevaca.
Kolone autobusa sa radnicima, kečevi na čijem gepeku sijaju sveže polutke preko sindikata, klupe ispred kuća pune komšija i dece koja se igraju okolo ne mareći kada mu lebac sa džemom padne na prašinu, ono “dobar dan” i “čiji si ti mali” sto puta do grada, komšija ajde na kafu, jesi za rakicu, imaš šoljicu šećera, vraćam ti do plate, četvrt leba i jogurt za užinu, duc vraćalac, janine i slanine, ema esasa, lopova i žandara, raklice i praćke, štule i strele, mobe i prasići za prvu ploču, otključane kuće i stanovi, ustajanje u autobusu starijima, kod tri šerpe, kod Ristića, kod Snežane, Sokače i Korzo, bioskop Zvezda, Vojvodina, Studentski, Videoteka, parkovci, Margićani, Teslaši, Park i Kasina, prepuna Njegoševa, gužva kod Cancare u “sitne sate”, pištaljke i šerpe, prkos i otpor, život, Pančevo, Pančevci.
Delujemo razbijeno i posvađano danas. Neka stara vremena ne mogu da se vrate ali možemo vratiti poštovanje, kulturu ponašanja i.............. KOMŠIJU. Možemo se okrenuti jedni ka drugima i ponovo postati komšije, shvatiti da bez nas ništa ne može u ovom gradu i da je NAŠA poslednja, kažem naša, a ne moja jer to moramo MI, a ne ja, kako kaže jedan moj dobar prijatelj i sa tim se slažem jer, Pančevo je kad ti se vrati!
