Dragomir Burnać ima 38 godina - on je nastavnik srpskog i obožava svoj posao. Ovaj entuzijasta među prosvetarima će od 1. septembra postati razredni starešina jednom odeljenju petog razreda Osnovne škole "Miroslav Mika Antić" u Pančevu.
Dok se od prosvete masovno beži, a katedra za srpski jezik i književnost na beogradskom Filološkom fakultetu je sve praznija, naš sagovornik se raduje prvom danu škole i priprema se za doček novih đaka. Ovaj mladi nastavnik ima važne poruke za prosvetne vlasti, roditelje i đake koje treba pažljivo saslušati.
Dragomir je u jednoj grupi za humanitarne aukcije, zamolio da mu se javi neko ko se bavi pravljenjem bedževa – hoće da za svoje nove đake napravi posebne bedževe sa imenima, kako bi se lakše upoznali na početku nove školske godine. Dragomir definitivno nije izgubio volju i elan za rad, a lepo je čuti da u prosveti postoje i takvi primeri.
Zanimalo nas je da čujemo koji su to, po njegovom mišljenju gorući problemi u prosveti i šta bi to nova ministarka Slavica Đukić Dejanović i njen tim hitno morati da reše?
„Problem ne postoji samo u prosveti, već u celokupnom društvu i problema je mnogo. Sistem vrednosti je poremećen. Međutim, uz zalaganje svih i posvećenost oni se mogu prevazići. Kada kažem posvećenost, mislim da dobro razrađen plan u koji će biti uključeni pre svega nastavnici. Rešenja koja se donose bez konsultacije i direktnog dogovora sa nastavnicima, ne mogu biti dugoročno dobra. Nastavnik je taj koji je svakodnevno u kontaktu sa učenicima i koji najbolje razume potrebe i sagledava potencijale učenika. Veća uključenost nastavnika u donošenje preporuka, smernica i zakona o funkcionisanju obrazovnog sistema bi donela višestruko poboljšanje. Takođe, odnos roditelj – učenik – nastavnik mora biti bolje postavljen. Roditelj, ma koliko bio osetljiv na svoje dete, mora biti svestan da nastavnik učeniku želi najbolje. Kada tu stvari budu jasno postavljene, javiće se pozitivna klima za sve“, više je nego jasan naš sagovornik.
Kao problem ističe i opterećujuću dokumentaciju koja nastavnike pretvara u administrativne radnike i predstavlja veliki teret za nastavni proces.
„Celokupnom društvu treba jasno staviti do znanja da je škola vaspitno-obrazovna ustanova, da je nastavnik taj koji učeniku prenosi znanje i životne veštine koje ga oblikuju u budućeg odgovornog i zdravog mladog čoveka, te se nastavniku mora i treba vratiti zasluženo poštovanje i uvažavanje. Da bi do toga došlo, roditelj mora biti objektivan kritičar i sagledati datu situaciju iz svih uglova. Ministarstvo u mnogome može doprineti poboljšavanju tih odnosa. Često dolazi do zamena teza, pa se u prvi plan stavljaju prava, a zanemaruju obaveze učenika. Takođe, broj učenika u odeljenju mora biti manji, jer to automatski omogućava bolju posvećenost, adekvatan rad i produktivnost“, ističe Dragomir.
Napominje da za prosvetare plata nije jedini problem i da je pogrešno mišljenje da se prosvetari bune samo zbog zarada koje su ispod državnog proseka.
„To mišljenje je postalo toliko uvreženo da kod svih građana izaziva otpor i negodovanje prema prosvetnim radnicima. Naravno da je plata, kao nadoknada za trud i rad, veoma važna, ali to nije jedini problem. Problema je mnogo i oni se moraju sistematski i planski rešavati. Država mora ulagati u obrazovanje. Živimo u vremenu kada je protok informacija nesagledivo brz, a naša nastava se u velikom oslanja na tradicionalni pristup, protiv kog apsolutno nemam ništa i smatram da je dobar, ali ga treba preoblikovati i prilagoditi potrebi današnjih učenika“, objašnjava ovaj nastavnik srpskog.
Pitali smo ga i šta ga to zadržava u prosveti, a šta bi bi moglo da ga natera da ode iz nje.
„Entuzijazam i ljubav prema pozivu kojim se bavim. Ja sam imao sjajne uzore među svojim nastavnicima. Srpski jezik i književnost sam zavoleo zbog načina i lakoće predavanja i prenošenja znanja moje nastavnice i kada se javila prva pomisao čime bih se mogao baviti u životu, poželeo sam da jednog dana budem predavač poput nje. Da li sam u tome uspeo, morate pitati moje đake. Na fakultetu vas ne uče kako da budete nastavnik, naučite mnogo informacija, dobijete široku lepezu znanja, ali tek kada uđete u odeljenje i stanete ispred dvadeset i nešto učenika, znate da li ste sposobni da radite taj posao ili ne. Imao sam tu sreću da radim u izuzetnom kolektivu, gde sam od starijih kolega mnogo naučio, a kada imate podršku uprave škole za svaku zamišljenu aktivnost, to neizmerno znači. Ako se probudim jednog jutra i ne budem znao šta ću reći svojim đacima, baviću se nekim drugim poslom“, izričit je ovaj mladi nastavnik.
On će na početku nove školske godine preuzeti odeljenje petog razreda i biće im razredni starešina, to vidi kao veliku obavezu, ali i čast i zadovoljstvo. Otkrio nam je kako se sprema za za taj početak.
„Prvi čas je čas upoznavanja. Jako mi je važno da na samom početku kod učenika probudim poverenje i osećaj da mogu da mi veruju. Kao i sa svim prethodnim generacijama, podsetićemo se pravila, prava i obaveza i dogovoriti se da ih poštujemo i sprovodimo. Duboko verujem da je jasan i dosledan dogovor presudan za sve. Roditeljima ću reći da je važno da uvek sarađujemo, jer od naša saradnja u mnogome zavisi napredak i razvoj detetove ličnosti. Verujem da velikih problema neće biti“, optimista je Dragomir.
Već godinama vlada tendencija da nema interesovanja za upis na nastavničke smerove i fakultete. Zato nas je zanimalo i šta naš sagovornik ima da poruči onima koji sada razmišljaju o tome koji fakultet da upišu i da li im se u ovakvoj Srbiji isplati da urone u nastavničke vode i rade u prosveti?
„Dugogogodišnje stanje u društvu, odnos prema prosvetnim radnicima i niske plate, kod mladih ljudi već na početku stvaraju odbojnost prema nastavničkom pozivu. Celokupna situacija u društvu mora da se promeni, da taj mladi čovek, budući brucoš, u svojim nastavnicima i kroz svoje školovanje vidi autoritet i stekne poštovanje, kako bi poželeo da se i sam jednog dana bavi istim poslom. Nametnuti trendovi o brzom životu i lakom novcu, bez mogo truda i rada, sigurno neće veliki broj mladih ljudi odvesti na nastavničke smerove. Opet, fakulteti su ti koji moraju da se menjaju i prilagode budućim studentima i nađu način kako da ih privole da upišu nastavnički smer. Iz ličnog iskustva znam da mnoge moje kolege nisu studirale jezik i književnost da bi se bavili profesurom, već iz ljubavi prema jeziku i književnosti. Mnogi od njih su danas uspešni novinari i preduzetnici. Kad svi učine napor da se trenutno stanje promeni, menjaće se i svest kod mladih“, zaključuje Dragomir, a mi zaključujemo – blago đacima kojima će on biti razredni starešina.
