Pravoslavna crkva i vernici obeležavaju Veliku subotu, drugi dan hrišćanske žalosti. Taj dan Hristos je proveo u Hadu, pa se obeležava u molitvi i tišini. Velika subota je kraj strašne sedmice i uvod u Vaskršnje praznike.
Velika subota naziva se još i strasna subota ili dugačka subota. Svi ovi nazivi podsećaju na velike Hristove muke na raspeću i upućuju ljude da treba da učine neko dobro ili milosrdno delo.
Pravoslavna crkva veruje da je Hristos na veliku subotu bio u grobu Telom, duhom bio u Hadu, a u isto vreme na prestolu bio sa Ocem i Duhom, samim tim što je On sveprisutni Bog, neodvojiv od druga dva lica Svete Trojice. Na taj dan je Isus Hristos pokazao da je došao kraj starom veku koji je bio obeležen svetkovanjem subotnjeg dana, i otpočeo novi vek u kome se svetkuje dan Njegovog Vaskrsenja.
Na taj poslednji dan nedelje stradanja i smrti vernici celivaju plaštanicu na Hristovom grobu koja se na Veliki petak svečano iznosi pred pravoslavne oltare i krajem dana u subotu, pred slavlje Vaskrsenja, uz poseban ritual oko crkve unosi u oltar.
Ponoćnom Vaskršnjom liturgijom završavaju se dani žalosti i počinje praznik Vaskrsenja.
Početak vaskršnjeg slavlja oglašava se zvonima na pravoslavnim hramovima koja prvi put zvone posle dana žalosti kada se umesto liturgija služe carski časovi, a bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.
Običaj je bio da na Veliku subotu, dan uoči Vaskrsa, treba završtiti sve poslove i pripremiti se za tri dana slavlja Uskrsa. Čisti se kuća, prirpema svečana odeća, boje jaja i to rano ujutru. U istočnoj Srbiji mesi se kolač vaskršnjak, a u Banatu se prave kolačići.
Na veliku subotu se ne radi u polju i žene ne rade ručne radove.
