Predračun za radove na Železničkoj stanici u Novom Sadu pokazuje da je ukupna vrednost radova na zgradi sa spoljnim uređenjem prvobitno procenjena na oko tri miliona evra.
Postavlja se pitanje kako je cena u međuvremenu narasla na 16 miliona evra, kako je rekao nedavno uhapšeni ministar u ostavci Goran Vesić.
Takođe, u vreme kada je sa Kinom potpisan ugovor o finansiranju celog projekta pruge, predračun za Železničku stanicu nije ni postojao, piše Nova ekonomija.
Dakle, najpre je ugovor sklopljen na jedan iznos, tek posle je napravljen predračun za radove na stanici, pa je na kraju i ta procena premašena, i to višestruko.
Prema predračunu iz Idejnog projekta, ukupna vrednost rekonstrukcije i adaptacije stanične zgrade sa spoljnim uređenjem trebalo je da bude 365.934.532 dinara (oko tri miliona evra).
"Samo u ovu zgradu jе uložеno 16 miliona еvra", izjavio jе tadašnji ministar građevinarstva Goran Vеsić u julu ove godine, kada je otvaran deo zgrade Železničke stanice. Vesić je dodao i da je u radove ukupno uloženo 65 miliona evra.
Četiri meseca kasnije, nadstrešnica stanice se srušila i ubila 15 ljudi, dok se dvoje još bori za život. Vesić je podneo ostavku na ministarsko mesto, a potom je i uhapšen.
Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbija kaže da taj dokument "baca novo i važno svetlo ne samo na pitanje cene koja je plaćena za radove na novosadskoj
Železničkoj stranici – već i način na koji predstavnici naše države dogovaraju cenu radova na infrastrukturnim projektima kod kojih nema tendera".
"Ukupna cena takvih projekata javnosti postaje poznata najčešće tek u momentu kada Skupština potvrđuje kredit iz kojeg se projekat finansira, jer se ugovori, po pravilu, ne
objavljuju", rekao je Nenadić.
Kako je izračunata cena?
Komercijalni ugovor o modernizaciji i rekonstrukciji mađarsko-srpske železničke veze za deonicu Novi Sad – Subotica – državna granica potpisan je u maju 2018. godine.
Predračun koji procenjuje da će radovi na Železničkoj stanici Novi Sad koštati tri miliona evra sačinjen je tek dve godine kasnije, u februaru 2020, vidi se iz Idejnog projekta.
Četiri godine posle potpisivanja ugovora sa kineskom stranom i dve godine nakon predračuna, ministar Vesić otkrio je da je cena radova narasla na 16 miliona evra.
Bivša ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović, koja je potpisala ugovor kao predstavnica Vlade Srbije, rekla je za Novu ekonomiju da "to ministarstvo ne utiče niti određuje cene".
Ona kaže da je 2021. godine izdata građevinska dozvola, da je u decembru iste godine izabran nadzor na javnom pozivu, a da je projekat prošao revizionu komisiju Vlade Srbije u kojoj sedi "najmanje 30 stručnjaka raznih profila koji gledaju projekat".
"U toku izvođenja radova imate milion stvari koje mogu da se pojave a kojih nema u projektu. Zato postoje nadzor i projektantski nadzor, koji to sa izvođačem konstatuju, dolazi do promene projekta, a samim tim i vrednosti", rekla je Mihajlović.
Ona dodaje i da "postoje i spoljni faktori, kao što je rat u Ukrajini, koji su poskupeli sve projekte".
"Nema sumnje da su cene građevinskih radova značajno porasle između 2020. kada je CIP radio procenu i perioda 2021-2024 kada su radovi izvođeni", ocenjuje Nemanja Nenadić.
"Takođe, sasvim je legitimno da kineski konzorcijum, koji je sa našom državom ugovorio radove, ostvari i profit. Međutim, ovi podaci stvaraju sumnju da je vrednost radova bila značajno veća od realne, naročito u doba kada je posao ugovoren (2018) i otvaraju pitanje – zašto i na osnovu kojih i čijih procena su predstavnici naše države zaključili da treba da potpišu ugovor", kazao je on za Novu ekonomiju.
Nenadić smatra da je sve to posledica načina ugovaranja.
"Da je modernizacija pruge ugovorena kroz javnu nabavku, naručilac, to jest državno preduzeće Infrastrukture železnice i/ili Ministarstvo građevine bi morali prvo da procene vrednost radova, pa da onda raspišu tender. Na tom tenderu bi se videlo za koliko novca bi izvođači bili spremni da urade taj posao i bila bi izabrana najpovoljnija ponuda", rekao je Nenadić.
S druge strane, on dodaje i da ovde imamo paradoksalnu situaciju – da se država obavezuje da plati određenu sumu izvođaču koji je odabran bez tendera, pa da tek dve godine kasnije angažuje drugu firmu koja će proceniti vrednost radova.
Sve ovo, navodi Nenadić, pokazuje da je neophodno što pre objaviti sve nedostajuće dokumente u vezi sa ovim poslom, ali i svim drugim sličnim aranžmanima sa partnerima Srbije na infrastrukturnim radovima, ne samo iz Kine, već i drugih zemalja.
