Izborni član Državnog veća tužilaca (DVT) Predrag Milovanović upozorio je da je zbog manjkavosti našeg zakonodavnog okvira više nego jasno da tužilaštvo nema stvarnu kontrolu nad operativnom policijom tako da, ako njena saradnja izostane, ono predstavlja „glavu, bez ruku i nogu“.
„Zakonodavac je poverio javnom tužiocu da rukovodi predistražnim postupkom. Pošto tužilaštvo ne raspolaže operativno-tehničkim mogućnostima, da na ‘terenu’ prikuplja dokaze, otud najčešće nalaže policiji da preduzima određene radnje, radi otkrivanja krivičnih dela i pronalaženja osumnjičenih“, rekao je Milovanović u razgovoru za agenciju Beta, naglasivši da iznosi lični stav o problemima koje izaziva sadašnje uređenje odnosa tužilaštva i policije.
Milovanović, član Udruženja tužilaca, široj javnosti je postao poznat kao tužilac koji je, pre izbora za člana DVT, postupao u prvostepenom postupku za paljenje kuće novinara portala „Žig info“ Milana Jovanovića kada je nekadašnji predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović osuđen na četiri godine i tri meseca zatvora.
„Predistražni postupak je“, naglasio je Milovanović, „od supstancijalnog značaja za dalji tok krivičnog postupka, zato je važan odnos u radu između tužilaštva i policije“.
„Tužilac bez operativne kriminalističke policije je glava, bez ruku i nogu, dakle nemoćan da sprovede u naum ono kako je pravno zamislio rukovođenje krivičnim progonom. Svojevremeno, čuveni francuski kriminalističar Edmon Lokar je napisao da je ‘vreme koje prolazi, istina koja izmiče'“, ilustrovao je Milovanović.
On je dodao da se zato, „ukoliko ta saradnja izostane, teško mogu očekivati dobri rezultati, koji će se posle ogledati u vidu izricanja osuđujuće presude“, potcrtavši još jednu važnu činjenicu u prilog svoje teze zašto je ta saradnja od ključnog značaja za uspeh u postupku.
Kako je objasnio, radi se o činjenici da pripadnici policije nakon podnošenja krivične prijave tužiocu često nisu zainteresovani za ishod postupka po toj prijavi jer im se podnošenje neosnovanih krivičnih prijava, koje je potom tužilac iz nekog zakonskog razloga odbacio, ne vodi kao minus u radu.
On je ukazao da je to „paradoksalna situacija koja vodi odsustvu odgovornosti za rad nekog policajca ili policijskog tima u konkretnom slučaju i to se mora promeniti“, naglasivši da „zajednički rad podrazumeva i podelu odgovornosti“.
„U ‘politički’ osetljivim slučajevima je najvidljivija disfunkcionalnost odnosa tužioca i policije“, rekao je Milovanović, govoreći o posledicama situacije u kojoj je „tužiocu zakonom podareno samo jedno opšte mesto da rukovodi predistražnim postupkom, bez pravih dizgina upravljanja policijskim aparatom“.
„Nedvojbeno se može reći da je istinski vladar postupka policija, a ne tužilac koga pravni doktrinisti nazivaju dominus litisom (gospodarom postupka), obzirom da je policija u takvoj poziciji da uvek njoj, po pravilu, stižu ‘prve i najsvežije’ informacije, koje ona posle uobličuje i o tome informiše tužioca. Odavde nije teško zaključiti da onaj ko vlada informacijama, vlada i postupkom“, istakao je Milovanović.
On je objasnio da je policija, po zakonu, dužna da izvrši nalog tužioca i da ga o preduzetim radnjama redovno obaveštava, „ali su, nažalost, ‘sankcije’ za nepostupanje policije po nalogu tužioca nedelotvorne“.
„U praktičnom postupanju, tužilac najčešće pribegava upućivanju pisanih urgencija policiji da postupe po njegovom zahtevu. To je ‘mekši’ pristup da tužilac ‘natera’ policiju da radi svoj posao, pri čemu je zakonodavac predvideo i nešto ‘tvrđi’ pristup, darujući tužiocu, ipak samo deklarativno ovlašćenje i to da odmah o nepostupanju obavesti starešinu policije, a po potrebi i nadležnog ministra, Vladu ili nadležno radno telo Narodne skupštine“, precizirao je Milovanović.
Tužilac može, kako je naveo, „zatražiti od starešine ‘neposlušnog’ policijskog službenika iniciranje disciplinskog postupka“, ali ga ne može sam pokrenuti, niti da u njemu na bilo koji način učestvuje.
„Praktičan domašaj ovakvog zakonskog rešenja je takav da tužiocima ‘vezuje’ ruke da mogu iole bitnije uticati na postupanje policije, tim pre što su Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) i tužilaštvo dva različata državna organa, između kojih ne postoji nikakava organska veza, pa samim tim policijski službenik koji ne postupa po nalozima tužioca, može odgovarati samo pred svojim ‘šefom’, ali ne i pred nadležnim tužiocem, stoga on od postupajućeg tužioca ne može ni trpeti nikakvu sankciju zbog nepostupanja“, naveo je Milovanović.
On je rekao da „dovitljivi tužioci, s obzirom na ovakav zakonodavni okvir, pokušavaju na sve načine da doskoče ‘neposlušnim’ policajcima“.
„Neretko su se u nekim slučajevima, iako to nije izričito predviđeno zakonom, obraćali Sektoru unutrašnje kontrole MUP zahtevajući da se ispita zakonitost u radu konkretnog policijskog službenika, čime su vršili dodatni institucionalni ‘pritisak’ da do postupanja po njihovom zahtevu dođe“, ispričao je Milovanović.
Kako je naglasio, „mora postojati ‘mera’ koja će naterati policajca da postupi po nalogu tužioca“, navodeći i da pokretanje disciplinskog postupka protiv određenog policajca njega i dalje ne obavezuje da postupi po nalogu tužioca.
„Najbolje bi bilo zakonom urediti da starešina policije u takvoj situaciji ima obavezu da momentalno odredi drugog policajca, koji će po tužilačkom nalogu bez odlaganja postupiti, a što bi se jedino moglo smatrati efikasnim“, rekao je Milovanović.
Prema njegovim rečima, „ono čime se tužioci dosada nisu u dovoljnoj meri služili jeste i neformalni, vaninstitucionalni vid pritiska na policiju, kada ona ne postupa po njihovim naredbama“.
„A to je da se obrate medijima, odnosno javnom mnjenju, kome bi objasnili razloge za svoje nepostupanje, čime bi zapravo u konkretnom slučaju uperili reflektor u nerad policije, ujedno bi i šire osvetlili ovaj problem, sa aspekta potrebe za postojanjem pravne države“, rekao je Milovanović.
