Naučni savetnik u Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Sanja Sakan ocenila je da nije moguće primeniti tehnologiju ekstrakcije litijuma i bora iz jadarita, a da to ne predstavlja veliki rizik po životnu sredinu, navodeći da govori kao naučnik ali i patriota kome je pre svega stalo do nauke i naroda.
„Mislim da ne treba žrtvovati ceo taj kraj. Ja nisam protiv napretka, naučnik sam, ali kada se ulazi u velike projekte, mora da se ukalkuliše rizik. Ne treba žrtvovati gusto naseljene oblasti da bi se otvarali rudnici i fabrika, po svetu se to radi u slabo naseljenim i nenaseljenim delovima, razdvajaju se rudnici od mesta gde su postrojenja za ekstrakciju, prerada se čak radi u drugim zemljama“, rekla je Sakan, u untervjuu za NIN, koja je nedavno sa takvim stavovima istupila na skupu predsednika države Aelksandrom Vučićem sa građanima u Malom Zvorniku.
Na pitanje da li je moguće da to bude razdvojeno i u ovom slučaju, ili da jalovište bude u nekom drugom delu zemlje, odgovorila je da je ovde predviđeno da sve to bude na jednom mestu.
„Srbija je zelena, puna vode, takvo nešto kod nas nije moguće. Rizik je jako veliki. To nisu samo Nedeljice, to je gomila sela, problem je mnogo širi nego što se predstavlja. To je problem i za buduće generacije na tom području“, dodala je Sakan.
Navela je da, „gde god da bude to jalovište, govorimo o kraju koji je bogat vodom“ i upozorila da „vi ne možete znati šta će biti za 20, 30 godina. Tu u okolini je bio rudnik Stolice, pa se posle toliko godina pojavio veliki problem kada je pukla brana na jalovištu“.
„Mi imamo iskustvo da to može da se desi. U prirodi vi nemate hermetizovano zatvoreni sistem. Imate podzemne i površinske vode, mikroorganizme i niko ne može da garantuje da će kroz određeni broj godina sve to da bude sigurno. Ja pričam kao naučnik. Iščitala sam mnogo literature, magistrirala na akcidentima na reci Tisi. Mi smo na ušću Tise uočili posledice zbog rudnika u Rumuniji“, objasnila je Sakan.
„Kada se toksični elementi nalaze bilo gde, kako god oni bili vezani“, dodala je „može da dođe do njihove mobilizacije i da nastane veliki problem“.
„A deponija treba da bude u blizini naseljenih mesta, u blizini Drine… Pitanje je koliko je veliki rizik da se sve to uništi. Jako je veliki ulog, treba predvideti sve rizike, pričati o njima i istaći da je problem veliki, pogotovo što je u pitanju nova i jedinstvena tehnologija. A znamo kolike probleme mogu da izazovu toksični elementi. Oni nikada ne mogu da budu trajno imobilisani. Uvek neki procesi mogu da dovedu do njihovog pokretanja“, rekla je Sakan.
Po njenom mišljenju, najveći problemi ovog projekta su tehnologija ekstakcije litijuma, otpadna jalovišta i transport, i to tim redom.
Podsetila je da je sa grupom kolega pratila probleme vezane za istražne radnje u Jadru uzimajući uzorke vode, zemljišta i sedimenta, kako bi došli do zaključka da li je strah ljudi opravdan. Navela je da su rezultati pokazali da oko istražnih bušotina postoje povećani sadržaji i litijuma i arsena i bora.
Na pitanje o sumpornoj kiselini, Sakan je odgovorila da je ona izuzetno jaka, čak i kada se razblaži.
„Problem je tu sama prerada, kažu da će biti sve hermetizovano, zatvoreno, ali je problem što se radi o ogromnim količinama sumporne kiseline koju, ako ništa drugo, treba dovesti u postrojenje za ekstrakciju, zatim treba skladištiti, a koliko se samo akcidentnih situacija dešava tokom transporta“, upozorila je Sakan i istakla da je kao hemičara „brinu te ogromne količine sumporne kiseline, kao i ogromna količina vode koja će se koristiti u procesu“.
