Uprkos zabrani prilaska koja mu je bila izrečena, V. R. (34) je u utorak u novosadskom salonu hicima iz pištolja ubio bivšu partnerku (26).
Zatim je pucao sebi u glavu i preminuo od zadobijenih povreda, podseća Politika.
Kontrola mere zabrane prilaska koju je sud odredio ubici, kao i u svim drugim slučajevima, u smislu svakodnevnog nadzora, nije postojala. Kontrolu ne predviđaju ni Zakonik o krivičnom postupku, ni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.
Ako je reč o krivičnom postupku, tužilaštvo je to koje u ranijim fazama procesa predlaže meru, a sud je određuje. Policija, prema zakonu, kontroliše meru, ali reaguje tek u slučaju da se prijavi njeno kršenje.
Nešto drugačije su odredbe u Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici. Ovaj zakon predviđa da je policijski službenik taj koji procenjuje stepen rizika u konkretnom slučaju i izriče meru zabrane prilaska. Međutim, nijedan zakon ne propisuje kontrolu poštovanja mere.
U krivičnom postupku oštećeni ima pravo da prijavi kršenje zabrane prilaska, nakon čega bi ova mera trebalo da bude zamenjena pritvorom. Međutim, dešava se da oštećeni zbog ponovnog napada ne stignu da prijave kršenje mere iili imaju strah da to urade. Praksa je pokazala da postoje slučajevi u kojima oštećeni ne primeti da ga prati onaj kome je izrečena mera zabrane prilaska, već da ga o tome ovbaveste prijatelji, poznanici, kolege koje su to zapazili.
Uroš Novaković, profesor porodičnog prava, na Pravnom fakultetu u Beogradu, kaže za Politiku da policija, niti bilo koji drugi državni organ, nema zakonsku obavezu da sprati sprovođenje mere zabrane prilaska koja se izriče po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici.
"Mislim da to nije ni moguće sprovesti u praksi. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je specifičan i, kao što mu samo ime govori, treba da spreči porodično nasilje. Posle pet godina primene ovog zakona, imamo najgore posledice - ubistva, iako je cilj ovog zakona preventivan. o nam pokazuje da nešto treba da se menja u zakonskom okviru. Postoji i drugi način da se nešto promeni, a to je da napravimo društveni konsenzus o eliminisanju nasilja iz javnog medijskog prostora, o tome da se društveni obrasci nasilja koji se javljaju i koji postaju društveno prihvatljivi - eliminišu. Bez eliminisanja toga nećemo moći, i da donesemo još ko zna koliko zakona o sprečavanju nasilja u porodici, da smanjimo nasilje", napominje profesor Novaković.
Pre izvesnog vremena, objašnjava, postojala je namera da se kroz jedan pilot-projekat uvede da pripadnici MUP-a kontrolišu zabranu prilaska, ali ona nikada nije sprovedena u delo. Ideja je bila, navodi Novaković, da se kontrola obavlja pomoću vrste elektronskog nadzora, poput nanogvice.
"Ovo pitanje je, međutim, prethodno bilo potrebno pravno regulisati. Ovakvo rešenje bi u određenim slučajevima moglo da spreči najteže posledice poput ove u Novom Sadu", kaže prof. Novaković.
Mera zabrane prilaska u krivičnom postupku se, kako objašnjava Ivana Miljuš, docent na katedri za krivično pravo Pravnog fakulteta u Beogradu, u praksi uglavnom određuje kada se okrivljeni tereti da ej pretio oštećenoj, kada postoji sumnja da je proganja, a da okrivljeni ranije nije osuđivan za isto delo.
Sud, napominje MIljuš, procenjuje da li postoji rizik da okrivljeni utiče na oštećenog ili da ponovi delo, pokuša krivično delo ili učini delo kojim preti. Takođe, procenjuje i koliki je taj rizik. Ukoliko stepen rizika veći, okrivljenom se određuje pritvor.
