Fleksibilno radno zakonodavstvo znači manja ekonomska i socijalna prava radnika, lak gubitak posla, niske i nesigurne zarade, gotovo nikakvu materijalnu i drugu zaštitu onih koji ostaju bez posla.
Dostavljač hrane u Srbiji trenutno je jedno od najpopularnijih zanimanja. Plate dobre, uslovi rada i ne baš. Za ovu grupu radnika trenutno ne postoji nijedan oblik ugovora koji bi im u potpunosti odgovarao kako bi ovim poslom mogli da se bave za stalno, piše Politika. Reč je o nekvalifikovanom radu koji se uglavnom obavlja po ugovoru o privremeno-povremenim poslovima, što znači da takvi radnici nemaju svojstvo zaposlenog, odnosno nemaju pravo na plaćeno bolovanje i odmor, prekovremeni rad i rad vikendom.
Njihove kolege u Španiji, kako je nedavno odlučeno, ubuduće će biti prepoznate kao zaposlene, što znači da tamošnji poslodavci od sada počinju drugačije da tretiraju svoje radnike dostavljače i sve ostale profesije koje je iznedrila kriza usled korone. Dakle, od same volje države i zakonske regulative u njoj zavisi kolika će prava imati radnici koji nam omogućavaju da hranu dobijemo na klik.
Malo više od petine radnika Srbije ima ugovor o radu na određeno vreme ili je angažovano po ugovoru o obavljanju privremeno-povremenih poslova. U poslednjih nekoliko godina procenat takvih građana porastao je sa 18 na 22,7, dok se polovina svih angažovanih u našoj zemlji i dalje ne može pohvaliti da ima sigurno zaposlenje u kojem ostvaruje radna prava koja su im ugovorom zagarantovana.
Prema podacima Evropske statističke agencije, dva posla u Srbiji radi oko 210.000 ljudi. U poslednjih desetak godina taj broj se udvostručio, što je našu zemlju postavilo na gotovo sam vrh evropske liste koja pokazuje trend rasta broja radnika koji imaju dodatnu zaradu. Tu je i podatak da je u zemlji poraslo angažovanje radnika na nepuno radno vreme, ali je sa oko devet odsto učešća kod nas ono i dalje manje zastupljeno nego u zemljama Evropske unije, gde gotovo petina od svih zaposlenih radi na ovakav način.
Da je država učinila sve da se u Srbiji donese fleksibilno radno zakonodavstvo, smatra Nada Novaković, sociolog i naučni saradnik u Institutu društvenih nauka.
– To zapravo samo znači manja ekonomska i socijalna prava radnika, lak gubitak posla, niske i nesigurne zarade, gotovo nikakvu materijalnu i drugu zaštitu radnika koji ostaju bez posla. Ipak, država se potrudila da iz tako restriktivnog zakonodavstva (u odnosu na radnike) izuzme strane investitore, tako što im omogućava da te zakone ne moraju da poštuju. To sve se najlakše postiže intenzivnijim radom i produženjem radnog vremena – ističe Novaković za Politiku.
Posebno su ugrožena prava radnika zaposlenih na nestandardnim oblicima posla koja su, dodaje, bez sumnje manja nego kod onih sa punim radnim vremenom i na neodređeno vreme.
– Postojeće radno zakonodavstvo je proširilo mogućnosti nestandardnog zapošljavanja (rad od kuće i van prostorija poslodavca, rad na daljinu, autorski i honorarni poslovi), ali je prava tih radnika smanjilo ispod dostignutih nivoa u svetu i ispod konvencija i preporuka Međunarodne organizacije rada. U privatnom sektoru, ali i u javnom, zapošljavanje na određeno vreme je postala preovlađujuća praksa iako je u velikom broju slučajeva protivzakonita – podseća Novaković i dodaje da su radnici prinuđeni da se zapošljavaju na taj način jer nemaju sigurnih prihoda, a najvažniji uzrok je što nisu mogli da nađu posao s punim radnim vremenom.
(Politika)
