Sve se češće može čuti tvrdnja da se do sada još niko nije razvio na stranim investicijama i da nam preti zamka srednje razvijenosti.
To je stanje u kome ekonomija ima visok nivo zaposlenosti, ali je privreda zasnovana na zastarelim tehnologijama.
Slušajući političare, posebno sad u predizbornoj kampanji, lako je bilo poverovati da je Srbija lider u regionu, ekonomski tigar ili kakva druga ekonomski uspešna zverka, piše Nova ekonomija. Predstavljajući ekonomske uspehe, državni službenici na vlasti pre svega su koristili dva indikatora - strane direktne investicije i državne investicije u infrastrukturu.
I zaista, Srbija je u privlačenju stranih investicija apsolutno dominantna u regionu i relativno i apsolutno posmatrano. Prošle godine za devet meseci već je u zemlju ušlo oko četiri milijarde evra SDI i izgleda da će za 12 meseci prevazići rekordnih 4,4 milijarde evra iz 2022. godine.
S druge strane, svedoci smo da se već nekoliko godina ogroman novac ulaže u državne infrastrukturne projekte. Grade se auto-putevi, pruge, narednih godina i metro, nacionalni stadion, Ekspo. Ne ulazeći u to koliko je efikasna gradnja tih projekata, koliko košta, a koliko bi mogao da košta kilometar auto-puta i da li su nam baš potrebni fudbalski stadioni, a ne kanalizacija i, recimo, fabrike za preradu otpadne vode, nesporno je da država silan novac troši na investicije.
Godine 2022. kapitalne investicije iznosile su 7,4 odsto BDP-a, koliko i pretprošle, a prošle je rebalansom budžeta izdvojeno 7,2 odsto BDP-a na nivou države. Tih 7,2 odsto BDP-a je, ilustracije radi, oko pet milijardi evra. Taj rast u budžetskim izdvajanjima za investicije traje od 2018. godine i u nominalnom iznosu od tada su povećana 2,5 puta, a u odnosu na BDP su skoro pa udvostručena.
Konačno, ekonomija je poslednjih pet, šest godina uspela da prebaci nivo investicija od 20 odsto BDP-a, a 2022. je došla do respektabilnih 24 odsto.
Pa ipak, posmatrajući poslednjih 10-15 godina, prosečan privredni rast Srbije je oko tri odsto, otprilike na nivou zemalja Centralne i Istočne Evrope. Problem je što su one na dvostruko višem ekonomskom nivou od nas i, da bismo ih pristigli, neophodno je da dugoročno rastemo dvostruko brže od njih.
Zašto, ukoliko nam pristižu milijarde stranih investicija i država ulaže više nego ikad u infrastrukturu?
Odgovor možda leži u trećoj komponenti ukupnih investicija u jednoj državi - privatnim domaćim investicijama.
Poslednjih godina smo u situaciji da su strane investicije na nivou ili čak i veće od investicija preduzeća sa domaćim kapitalom. Takva neuobičajena situacija navela je ekonomiste da postave pitanje da li se može naša ekonomija dugoročno razviti na stranim direktnim investicijama? Odgovor je najčešće - ne.
Zapravo, sve se češće može čuti tvrdnja da se do sada još niko nije razvio na stranim investicijama i da nam preti zamka srednje razvijenosti. To je stanje u kome ekonomija ima visok nivo zaposlenosti, ali je privreda zasnovana na zastarelim tehnologijama ili onima nižeg nivoa razvoja i nikako ne može da napravi skok u društvo visokorazvijenih zemalja.
Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije, jedan je od ekonomista koji smatra da je zabluda da se možemo razviti na SDI.
"Ne radi se o nekoj odbojnosti prema stranim investicijama. Ali one dolaze ovde da bi ostvarile profit i to u kratkom roku. I čim se negde pojave bolji uslovi, jeftinija radna snaga, oni mogu da odu dalje. Ne vidim budućnost bez domaćih investicija. Bez njih nemamo velike šanse za dugoročan i stabilan razvoj", napominje Jevtović.
On izvor budućeg kvalitetnog razvoja vidi u malim i srednjim preduzećima, jer se od velikih državnih kompanija ne može očekivati efikasno investiranje.
"Ali da li se naša mala preduzeća mogu takmičiti sa velikim stranim investitorima, pre svega za radnu snagu? Da li smo iscrpeli model privlačenja stranih direktnih investicija? Mislim da bi trebalo da država napravi strategiju za razvoj domaćih preduzeća, da strani investitori mogu da dobiju subvencije samo ako angažuju naše kompanije za dobavljače", kaže on.
Dodaje da treba biti iskren i reći da naše firme često ne mogu da ispune standarde velikih svetskih kompanija.
"Na primer, mi smo se dosta fokusirali na automobilsku industriju vezanu za nemačke kompanije. Ali da bi naša kompanija ušla u njihov lanac snabdevanja, mora da uloži u SAP informacioni logistički sistem koji košta od sto do petsto
hiljada evra. I kada to ne može da ispuni, strana kompanija napravi fabriku, uzme zaposlene i to je kraj", objašnjava Jevtović.
On ističe da država daje subvencije i domaćim investitorima, ne samo stranim, ali ne može se očekivati od naših malih firmi da otvore 1.000 radnih mesta i uzmu milionske subvencije. Tim malim i srednjim preduzećima je potrebna
pomoć i država bi mogla da je pruži ali, kako ističe sagovornik Nove konomije, kada se država umeša, nastaju problemi.
On ističe da bi koristila neka domaća razvojna banka koja bi finansirala mala preduzeća, ali već smo to probali i upropastili.
"Tako dolazimo do začaranog kruga", upozorava on.
Prema rečima Pavla Medića, ekonomiste Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), kada se sve sabere i oduzme, ulaganja domaće privrede iznose pet-šest odsto BDP-a zemlje.
"Iznos u zemljama EU je dvostruko veći i on je od 10 do 12 odsto BDP-a. Zbog toga i država toliko ulaže, da bi nadoknadila, i po državnim investicijama smo možda i najbolji u Evropi", napominje Medić.
Profesor na Ekonomskom fakultetu Milojko Arsić ocenjuje da su domaće privatne investicije u zemljama Centralne i Istočne Evrope veće nego kod nas za četiri-pet procentnih poena.
"Te zemlje nisu više toliko atraktivne za strane investicije, imaju visoke plate i zato imaju velike domaće investicije. Zemlje poput Mađarske, Poljske, Češke i same postaju strani investitori u drugim zemljama", primećuje Arsić.
Ceo tekst Nove ekonomije čitajte OVDE.
