Jedan od značajnijih perioda “izjednačavanja” bio je u vreme fiskalne konsolidacije, kada je država svojim zaposlenima smanjila zarade, od 2014, posebno 2015. kada se gotovo izjednačila plata u javnom sektoru i van njega.

Međutim, to je ubrzo počelo da vraća unazad mada ne tempom kojim se razlika smanjivala.

Iako ova kretanja ohrabruju, ekonomisti upozoravaju da se ne može posmatrati prosek za čitav sektor jer ne govori mnogo o odnosima unutar njega. Mnogo realnija slika dobija se poređenjem istih kvalifikacija.

– U oba sektora imate delatnosti koje su bolje, ili koje su lošije nagrađene. Kvalitetnije sagledavanje bilo bi kada bi se poredile delatnosti sa približno istom kvalifikacionom strukturom, onda se može videti da li je javni sektor eventualno odvojen od svega, ili nije. Logično je da plate u javnom sektoru budu više nego, na primer, u prerađivačkoj industriji, gde je značajno niža kvalifikaciona struktura, ali neće biti tako ako se porede delatnosti iz ekonomije znanja, odnosno nivoi sa sličnom kvalifikacijom, jer onda razlike gotovo da i nema, a često je i viša zarada u privatnom – kaže za Danas ekonomistkinja Sonja Avlijaš i naglašava da su u javnom sektoru ravnomernije plate dok u privatnom ima više raslojavanja.

Dodaje da je kod nas struktura zarada pre dvadeset godina bila mnogo ujednačenija zbog nasleđa socijalizma. U međuvremenu je došlo do raslojavanja i sada ima situacija u privatnom sektoru gde ljudi jako malo zarađuju i onih gde zarađuju jako mnogo, zbog čega sagledavanje proseka nije dovoljno merodavno.

To pokazuju i statistički podaci, pa je očigledno da prosek u javnom sektoru vuku velika državna preduzeća, dok su lokalna po platama približno jednaka proseku van privrede. Takođe, aktivnost IT industrije poslednjih godina sve je vidljivija, kao i inženjerskih i intelektualnih usluga van javnog sektora, približava se ili čak pretiče ne samo prosek nego i rang najplaćenijih u javnom sektoru.

Kao specifičnost, treba istaći da se delatnost zdravstva i obrazovanja, svakako sa velikim udelom visokoobrazovane radne snage, “vrti” po platama oko proseka za privatni sektor ili tek nešto iznad njega.

Profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko kaže za Danas da je trend smanjenja razlika između primanja u javnom i van tog sektora dobra vest.

– Jedan od razloga za takva kretanja je brži rast plata u pojedinim delatnostima van javnog sektora, čak i u industriji, jer kada dignete minimalnu platu, a ona se poslednjih godina dizala brže od rasta proseka, onda to ima veći efekat. Takođe, činjenica je da mi nemamo odliv mozgova, jer su plate visokoobrazovanih bile prilično visoke u odnosu na ostale kategorije, dok smo imali izražen odliv onih niže obrazovanih. Zato su firme, u želji da zadrže radnike i da imaju koga da zaposle, povećavale plate i u privatnom sektoru. Takođe, podaci mogu da ukazuju na to da se kvalifikaciona struktura u privatnom sektoru popravlja kao i da zarade imaju veći rast, znači da dolazi do konvergencije plata u privatnom i javnom sektoru – kaže Arandarenko.

Objašnjava da je od uticaja bilo i to što je privatni sektor, osim velikih preduzeća koja su i inače dobro plaćala radnu snagu, imao veliku državnu podršku unazad dve godine, tako da je moguće da se deo tog novca prelio i na uvećanje zarada, posebno u delatnostima koje pandemijom nisu bile preterano pogođene.

– Mi još uvek imamo veće zarade u javnom sektoru, za razliku od drugih istočnoevroposkih zemalja. Postoje dva načina da se to tumači. Ako se gleda čista statistika, onda će uvek javni sektor biti u prednosti jer je u proseku obrazovaniji. Ali, ako se to preračuna u prema obrazovnim ekvivalentima, onda u Centralnoj ili Istočnoj Evropi, dobijate da je privatni sektor bolje plaćen. Kod nas nije tako, čak i kada ide “jedan na jedan”, jer i dalje imate da je javni sektor u prednosti. Ako se ta deskriptivna statistika unazad dve godine popravlja, onda je to odlično, jer se na taj način usklađujemo sa ostatkom Evrope – ističe on.