Prema proceni Republičkog zavoda za statistiku za 2020. godinu, ljudi stariji od 65 godina čine 21,1 odsto populacije Srbije, što znači da svaki peti stanovnik Srbije ima više od 65 godina i taj podatak Srbiju svrstava među demografski najstarije zemlje Evrope i sveta. No, uprkos brojnosti, stariji su dikriminisani, pokazuje istraživanje organizacije CRTA.
CRTA napravila je dokumentarni serijal „Zrela Srbija“ od četiri epizode, a jedna od njegovih autorki Olivera Milenković kaže da stariji ljudi nisu neka homogena grupa, kako su tretirani uoči izbora ili kad im se nešto nudi ili traži, već su veoma različiti i mnogi od njih žive veoma zanimljive živote, uprkos različitim vidovima diskriminacije kojima su izloženi. Kreativni direktor CRTA Radovan Kupres se slaže i dodaje da stariji nisu politički ili na bilo koji drugi način homogena masa, već su to zanimljivi individualci, prenosi N1.
Upitana da li je takvo tretiranje stariji neki vid diskriminacije, Milenković u Danu uživo na TV N1 kaže da jeste i navodi da su njeni sagovornici u serijalu pobrojali razne tipove diskriminacije, poput toga da je nemoguće dobiti kredit u banci ako imate određeni broj godina, ili putno osiguranje i vozačku dozvolu, iako su „neki od njih u fenomenalnom stanju“.
Ona ukazuje i na činjenicu da mnogi penzioneri u Srbiji imaju veoma mala primanja, sa kojima je skoro nemoguće živeti.
„U poznim godinama sve je manje bitan profesionalan identitet, već je mnogo bitniji onaj koji ostvaruju kao pojedinci, ono što oni naprave od svog života“, ocenjuje Milenković i dodaje da je serijal Zrela Srbija „vapaj da se uspostavi generacijski razgovor“.
„Ljudi se osećaju suvišnim i isključenim iz civilizacije koja je toliko fokusirana na večnu mladost, na stranu što u Srbiji jedva preživljavaju sa tako malim primanjima“, navodi on.
Kada se o političkoj pripadnosti radi, kaže da su ljudi koji su sada stariji od 65 godina oni koji su 9. marta 1991. bili na ulici, učestvovali na protestima devedesetih.
„Ako je neko ko se tada borio protiv Miloševića sada postao nešto drugo, onda treba da razmislimo o razlozima“, ukazuje on.
Ocenjuje da su, uprkos svemu, penzioneri i dalje stub za svoju zajednicu, jer su najčešće jedini koji imaju redovna primanja i pomažu porodicu.
Milenković kaže da su radeći dokumentarac da su tokom njega shvatili da sa starijima niko ne razgovara o mnogim temama, verovatno ni njihova deca.
„Ne postoji ni međugeneracijski dijalog, ni uopšte dijalog sa ovom grupom ljudi“, navodi ona i dodaje da „to kako glasaju to možda možemo da vidimo, ali zašto tako glasaju, to bi trebalo da saznamo“.
Kupres podseća i da je starijih ljudi vrlo malo u javnom životu.
„Mislim da smo društvo u kojem nestaje dijalog u svakom obliku“, ocenjuje on.
Milenković ukazuje da se slično kao stari osećaju i mladi i dodaje da „ako se svaka grupa oseća isključenom, onda je to dominantno osećanje među ljudima svih generacija“.
Ističe da treba uspostaviti sistem koji će ljudima pružiti podršku u svakom dobu.
„Ali mi smo toliko staro društvo, da mi više treba da razmišljamo o sistemu podrške za stare“, poručuje ona.
