Da bi napunili ceger sa osnovnim poljoprivrednim proizvodima potrošačima u Novom Pazaru je potrebno oko 1.000 dinara više nego u Valjevu. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, spisak namirnica za nabavku na kojem je po kilogram pasulja, krompira, crnog luka, kupusa, jabuka, limuna, banana, domaćeg sira, šargarepe, belog luka i svinjskog mesa u Valjevu košta 2.465 dinara, a u Novom Pazaru oko 3.600 dinara. Posle Valjeva, statistika pokazuje da su ove namirnice najpovoljnije u Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu, Nišu i Zaječaru.
A iako važi da su cene u Beogradu više u odnosu na gradove u unutrašnjosti, statistika pokazuje da se to ne odnosi na sva mesta, jer je i u prestonici za korpu sa ovim sadržajem potrebno izdvojiti manje novca nego u Novom Pazaru, odnosno oko 2.970 dinara. Za isti spisak namirnica u Kraljevu je potrebno oko 3.100, a u Kragujevcu skoro 3.300 dinara.
Pazarci većinu proizvoda plaćaju skuplje od potrošača u drugim gradovima, ali najveća razlika je u cenama pasulja, koji košta 600 dinara, dok se u Leskovcu, Nišu, Šapcu, Sremskoj Mitrovici ili Subotici za taj novac mogu kupiti dva kilograma istog povrća. Domaći sir je, takođe, najskuplji u Novom Pazaru, gde kilogram na pijacama košta 800 dinara, a u prodavnicama i do 1.000 dinara, dok je u Valjevu najčešća cena po kilogramu 300 dinara, a najskuplji košta 650 dinara.
Pazarcima "papren" i beli luk
Pazarcima je "papren" i beli luk za koji moraju da izdvoje u proseku oko 750 dinara, mada ovu namirnicu potrošači u Kraljevu plaćaju 50 dinara više, ali u isto vreme, u Sremskoj Mitrovici može da se nađe za samo 350 dinara, dok je u većini ostalih gradova najčešća cena oko 400 dinara.
Ekonomisti kažu da je u pitanju klasičan ekonomski fenomen, jer je potrošnja tokom praznika u Novom Pazaru značajno porasla. Ekonomista Haris Zogić kaže za Euronews Srbija da je u u ovaj grad krajem prošle godine došlo mnogo građana iz dijaspore koji su povećali potražnju.
"Pojačana tražnja je dovela do podizanja cena poljoprivrednih proizvoda. Smatram da je to privremeni fenomen i s obzirom da se završava period odmora, da će se u narednom periodu cene normalizovati. Svakako postoji jaz između velikih trgovinskih lanaca i malih prodavnica i onda tu može doći do nesklada u cenama, što onda pokazuje da su prosečne cene veće nego što bi trebalo da budu", kaže Haris Zogić.
Novopazarci kažu da ih zvanična statistika ne iznenađuje, jer su poskupljenja vidljiva iz dana u dan. Trgovci svoja poskupljenja osnovnih životnih namirnica opravdavaju uvećanim cenama kod samih dobavljača tokom decembra. Inače, prosečna plata u Novom Pazaru je oko 55.000 dinara, što je oko 20.000 dinara manje od prosečne plate u Srbiji.
Ekonomista Dragovan Milićević kaže za Euronews Srbija da su cene šarenolike zbog različite ponude i potražnje po gradovima.
"Cene zavise od toga kako je organizovana sama prodaja. Na većini pijaca imate samo nakupce, koji formiraju svoje cene. Što je manja ponuda i ima manje prodajnih objekata, veće su šanse da su proizvodi skuplji. To je pitanje konkurencije. U Valjevu je drugačija konfiguracija, jer u okolini ima više sela iz kojih stižu poljoprivredni proizvodi i uvek ima dobru ponudu, dok je Novi Pazar na neki način regionalni centar i mnogo više se ljudi iz okolnih mesta tu snabdeva, a nema tako razvijenu poljoprivredu i ponuda je manja. Potrošači nemaju veliki izbor i zato prodavci mogu da "drže" visoke cene", objašnjava Milićević.
On napominje da je situacija u Beogradu šarenolika i da cene mogu ozbiljno da variraju u zavosnosti od pijace ili prodavnice, jer ima mnogo ovih prodajnih objekata, koje ne može sve da obuhvati statistika.
"Svaka pijaca ima svoje cene, a u Beogradu ih ima mnogo. U manjim gradovima postoje dve ili tri, negde možda i jedna i cene u principu teže da se izjednače. U Beogradu je i kvantaš, koji kao bliži lanac snabdevanja olakšava trgovcima. Imaju daleko manje troškove od onih koji nabavljaju robu u unutrašnjosti", kaže Milićević.
On napominje da je i Zrenjanin uvek bio zanimljiv i da su u njemu troškovi života značajno veći u odnosu na gradove slične veličine. Navodi i da je Subotica bila neopravdano izvikana kao najskuplja, ali da to nije tačno i da se vidi i kroz statistiku da je ovaj grad prosečan po visinama cena namirnica.
Kokošija jaja najskuplja u Vranju i Pazaru
Prema podacima RZS, kokošija jaja u proseku su najskuplja u Vranju, gde je najčešća cena za komad 24 dinara, ali se kreće u rasponu od 23 do 26 dinara. Međutim, i kod ovog proizvoda Novi Pazar je u samom vrhu, jer je najčešća cena na pijacama i u prodavnicama 23 dinara, ali da se najskuplja prodaju i po 30 dinara.
U Beogradu se mogu naći i za 16 dinara, ali najskuplja koštaju 24 dinara, a najčešća cena u glavnom gradu im je 20 dinara. Najpovoljnija su u Leksovcu, Smederevu, Novom Sadu, Pančevu i Sremskoj Mitrovici jer je u ovim gradovima najčešća cena 18 dinara, odnoso pet dinara niža nego u Vranju.
Kajmak je najpovoljniji u Vranju gde kilogram košta oko 720 dinara, dok je u Zaječaru, Zrenjaninu i Subotici za tu količinu potrebno izdvojiti duplo više novca.
Jedan od proizvoda kojima cena drastično varira od grada do grada su i orasi. Na leskovačkim pijacama se kilogram može pronaći za 700 dinara, ali u većini ostalih gradova košta oko 1.000 dinara, mada u Beogradu i Zrenjaninu koštaju i više od 1.500 dinara, u zavisnosti od mesta gde se kupuju.
Statistika pokazuje da najskuplje banane jedu Kragujevčani, jer u ovom gradu kilogram košta oko 250 dinara iako se u pojedinim prodavnicama mogu naći i za 200 dinara. U većini ostalih gradova im je to redovna cena, a u Užicu koštaju 150 dinara, dok se u Zaječaru mogu kupiti i za 130 dinara. Kivi je najskuplji u Kraljevu gde košta 250 dinara, a najjeftiniji u Leskovcu gde se može kupiti za 160 dinara.
Kilogram šarana od 640 dinara za kilogram je najjeftiniji u Nišu, dok je u Smederevu i Sremskoj Mitrovici potrebno izdvojiti 850 dinara za istu količinu sveže ribe.
Bumbić: Cene visoke u mestima gde su najniže plate
Predsednik udruženja "Zaštita potrošača" Nenad Bumbić kaže za Euronews Srbija da je glavni uzrok razlika u ceni to što najveći trgovinski lanci svojim dobavljačima postavljaju uslov da kod njih cene moraju da budu najjeftinije i da njima daju robu po najpovoljnijim cenama.
"Onda ona mesta koja nemaju te veće trgovinske lance, koji se snabdevaju putem manjih porodičnih trgovina najviše stradaju, jer na kraju dobiju najviše cene, a opet to su po pravilu mesta u kojima imamo i niže plate", objašnjava Bumbić.
On navodi da se na osnovu podataka RZS vidi da je razlika između najjeftinijeg i najskupljeg grada čak 36 odsto, a da između cena u Beogradu i Novom Sadu praktično nema razlike.
"Ovo, pored privremenih povećanja tražnje zbog praznika, ukazuje na jedan deo neravnomernog razvoja trgovine u zemlji, jer nije logično da imate 36 odsto razliku u cenama na, objektivno gledano, veoma maloj geografskoj udaljenosti", smatra Bumbić.
On smatra da se suštinski potrošači ne mogu zaštititi od toga na individualnom planu zato što ne bi bilo racionalno odlaziti u nabavku po hranu u neki udaljeniji grad jer to iziskuje vreme i novac.
"Postoje dva faktora za razlike u cenama, a prvi je jako nizak stepen konkurencije i tu je teret na državi da obezbedi znatno veću konkurenciju na tržištu što bi uticalo na cenovne povoljnosti. Međutim postoje stvari u kojima se i trgovci nalaze u lošoj situaciji. Recimo, kada naši trgovci uvoze robe koja se ne proizvodi u Srbiji njima su carinska procedura i postupak nabavke skuplji i komplikovanija nego što je to trgovcima recimo u Mađarskoj ili Rumuniji i tu postoji jedan deo razloga zašto su cene tih proizvoda kod nas veće", navodi Bumbić.
Cene na malo poljoprivrednih proizvoda snimaju u 17 gradova i opština snimaju se dva puta mesečno, na pijačni dan koji pada u periodu od 1 do 7. i 15 do 21. u mesecu. U RZS objašnjavaju da se snimanje obavlja u prodavnicama i na pijacama sa najvećim prometom. Zavisno od godišnjeg doba, snimaju se cene najvažnijih, odabranih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Za svaki proizvod biraju se po tri cene: najčešća, najniža i najviša cena. Najčešća cena na mestu snimanja, u prodavnici ili na pijaci, je ona po kojoj se određeni proizvod prodaje u najvećim količinama.
