Prošlo je dve godine otkako je stub ulične rasvete u ulici Žarka Zrenjanina misteriozno nestao, a stanovnici ove ulice su, očigledno, osuđeni na život u mraku. Čini se da gradska uprava veruje da je tama nekako poetična, jer zašto bi inače problem bio rešen? Stub, vredan 70.000 dinara, očigledno im nije bio važan. Ili možda jednostavno čekaju da stub pronađe put kući sam, kao neki avanturista koji je krenuo na put oko sveta?
Dok pešaci pokušavaju da pređu ulicu, oslanjajući se na intuiciju i sluh (pošto vidljivost više nije opcija), vozači se snalaze u ovoj mračnoj avanturi, nadajući se da neće nekoga pregaziti. Ipak, prava ironija leži u rešenju koje su gradske vlasti ponudile. Nakon nekoliko objava na portalu K-013, gradski oci su učinili hrabar potez – postavili su reflektor. Ali ne bilo gde, nego na banderu preko puta mesta gde je stub nestao. I, naravno, reflektor je usmeren ka zgradi „Turska glava.“
Genijalno, zar ne? Dok se pešaci snalaze u mraku, mogu bar da se dive lepo osvetljenoj oronuloj fasadi. Sigurnost? Koga briga za to. Bitno je da zgrada izgleda lepo u noćnim satima. A ulica? Pa, ko još hoda po ulicama noću? To je, valjda, luksuz koji smo izgubili zajedno sa stubom. Možda bi gradska uprava mogla da pokrene turu „Hodajte kroz mrak“, pa da naplaćuju ulaz kao u nekim noćnim klubovima.
Stanovnici ulice možda su očekivali stvarno rešenje, poput postavljanja novog stuba. Ali gradske vlasti su očigledno odlučile da je osvetljena oronula fasada na zgradi mnogo važnija od rasvete u ulici gde ljudi hodaju i voze. Jer, zašto rešavati problem kad možeš da ga osvetliš s pogrešne strane? Valjda je i gradska uprava uverena da će im sve to biti oprošteno ako se ponekad podsete na svetlost – i to doslovno!
A možda gradska uprava ima dublju filozofiju na delu. Možda veruju da tama u ulici ima neku višu svrhu – možda je to umetnički izraz, neka vrsta performansa koja simbolizuje tamu svakodnevnog života? Ili jednostavno veruju da je osvetljavanje oronulih fasada bitnije od života ljudi koji prolaze ulicom. Na kraju krajeva, ko se još brine za pešake? A možda misle i da su ljudi očigledno sposobni da se kreću kroz mrak bez svetla – kao veverice u potrazi za hranom.
(Jedna od poslednjih fotografija stuba ulične rasvete koji je misteriozno "nestao")
Tako sada imamo ulicu koja ostaje u mraku, sa reflektorom koji osvetljava sve osim onoga što bi trebalo. Vozači i pešaci su prepušteni svojoj sudbini, dok gradska uprava nastavlja da ignoriše stvarni problem. Naravno, može se reći da gradske vlasti imaju prioritet – a taj prioritet je očigledno lepota arhitekture, a ne bezbednost građana.
Krađa stuba više nije misterija. Misterija je zapravo kako gradska uprava uspeva da godinama ignoriše problem, a da pritom misli da ga je rešila. Možda će sledeći korak biti osvetljavanje obližnjih drveća dok ulica ostaje u mraku, ili možda postavljanje neonskog natpisa "Stub? Koji stub?" na mestu gde je nekada stajao.
U svakom slučaju, stanovnici ulice Žarka Zrenjanina mogu samo da se nadaju. Nadaju se da će, možda, jednog dana neko iz gradske uprave doći na ideju da stub ulične rasvete služi – zamislite – osvetljavanju ulice. Do tada, oslanjamo se na reflektore... usmerene u pogrešnom pravcu, dok ulica čeka svoj povratak iz tame.
