Danas smo svakodnevno izloženi u Srbiji lažima i obmanama. Laž i obmana je da napredujemo, laž je da smo ekonomski tigar, laž je da imamo najveće plate u regionu, laž je da se ulaže u zdravstvo, obrazovanje, kulturu…
Sve je jedna najobičnija laž. Sve je jedna fikcija predstavljena na “ružičastim” i “srećnim” kanalima gde se svakodnevno servira gomila manipulacija i neistina.
A u pauzama se seju mržnja, nasilje i prostakluk.
Koliko ljudi premine jer ne dočeka na operaciju?
Koliko ljudi je egzistencijalno ugroženo?
Koliko mladih ljudi odlaze iz zemlje, a koliko njih planira da ode?
Koliko su medijalne zarade?
Zašto se ne rešavaju sistemski problemi?
Ovo su neka od pitanja koji razotrivaju tu jednu dosta tužnu realnost.
Tu tužnu realnost ne možete čuti na medijskim rezimskim glasilima na nacionalnoj frekvenciji. Ti mediji nisu tu da informišu, već da dezinformišu i obmanjuju građane zarad interesa režima Aleksandra Vučića.
Zasuti problemima, radom, brigom o egzistenciji građani Srbije ne stižu da se informišu o raznim mnogobrojnim aferama vlasti Aleksandra Vučića.
Afere “Helikopter”, “Krušik”, bespravno rušenje u Savamali, “Jovanjica”, rampa Doljevac, lažni doktorati, prodaja PKB-a, Jutka… Nema kraja.
Sve ovo bi odavno bilo dovoljno da u uređenoj državi Vlada padne. Međutim, to se u “naprednoj” Srbiji ne dešava.
Za sve postoji opravdanje, niko nije hteo, niko nije kriv, istražiće organi… Oni organi koji su zarobljeni od strane vlasti!?
Sve je to jedna najobičnija radikalsko-naprednjačka mantra iza koje se krije želja za što dužim ostankom na vlasti.
Za što dužim ostankom i potrebom da predsednik, po njegovoj sopstvenoj želji, bude zapisan u udžbenicima istorije.
Ako mu je to želja, može slobodno da ode sa vlasti već sada jer će on svakako ostati zapisan u istoriji.
Ali ne kao graditelj puteva, već kao čovek koji je svakodnevno manipulisao građanima, koji je privatizovao državu, stvorio uslove da cvetaju kriminal, korupcija, nepotizam, zatim upamćen po gore navedenim aferama, po bedi i siromaštvu.
Eto, možda nije tako idilično kao na “ružičastom” kanalu, ali je istina, to je ono što ne možemo čuti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.
