Ko ga je sklonio i sakrio od nas? Da li ga je neko ukrao?
Nekada je postojala tajna veština koja je podrazumevala da znaš šta je red i mera, da znaš da neguješ, čuvaš i razvijaš (svoju) kulturu prvenstveno zbog sebe da bi znao ko si, kome pripadaš da bi mogao da razgovaraš ravnopravno sa svakim čovekom i da bi bio ponosan. Ta tajna veština se zvala kućno vaspitanje a, ako govorimo u kontekstu grada i njegovog uređenja zvalo se urbanizam.
Nauka kaže : Urbanizam je naučna disciplina, veština i tehnika uređenja i organizacije naselja koja uzima u obzir estetske, higijenske i praktične potrebe stanovnika. Sadašnja praksa priča drugu priču. Osim praktične potrebe pojedinog dela stanovništva, nauka vrlo brzo gubi bitku sa praksom. Razloga je puno,a u stvari se svode na samo dva : ličnu korist beskonačno dugog lanca sastavljenog od bitnih pojedinaca i nepoznavanje one stručne strane, da ne kažem ignorisanje.
Moji prijatelji kada su dolazili u posetu u našim studentskim danima 90 tih, iz Beograda divili su se starinski ukrašenim prizemnim i jednospratnim kućama u nizu u centru, bez obzira na njihovu starost čak i oronulost i širokim ulicama ušuškanim ispod raskošnih krošnji u kojima se polako, bez gužve, odvijao saobraćaj a, svi su stizali na vreme. Nešto potpuno drugačije a, na samo 18 km! To što se njima dopadalo, nisu bili samo objekti i fasade, to je bio onaj trenutak koji sam delila sa njima uz kafu, u kome se dok slušam njihovu hvalu o mom Pančevu, igram malim prstom, prahom od šećera koji je pao sa vanilice i guram ga ispod miljea, trenutak u kome smo zajedno bili spokojni i u kome smo znali da postoji vreme i mesto za sve. Ja sam bila ponosna i znala sam da je to zbog mog identiteta. Našeg identiteta koji se dugo gradio, koji i ja gradim i koji ću preneti da se gradi i dalje.
Ono što tražimo na našim putovanjima po evropskim prestonicama i čemu se divimo je zapravo kristalno jasni identitet i originalnost. Na tim putovanjima se divimo kako Evropljani sa ponosom neguju svoje stare objekte i javne prostore i kako neguju taj duh tradicije, duh prošlosti koji vidimo u svakom detalju njihove posvećenosti racionalnom razvoju, koji nama toliko nedostaje.
Planiranje i urbanizam su strateške veštine koje predviđaju buduće tokove i usmeravaju ih kroz planiranje namene zemljišta na način koji će značiti društveni, socijalni i porodični boljitak stanovnika, ali nikako na uštrb zaštite kulturnih dobara ili prirodne sredine. Primarna uloga urbanizma je da stanovnicima nekog mesta ili područja omogući što srećniji i udobniji život bez nepotrebnih konflikata a, koji se može postići samo detaljnom kritičkom analizom postojećeg stanja, sagledavanjem potreba i resursa i brižljivim promišljanjem.
To se u savremenim jezikom rečeno, zove održivi prostorni razvoj. Mi smo to nekad imali a, danas se samo malo modernije i drugačije zove. Održivi urbani razvoj, prepoznaje kao jedan od svojih primarnih ciljeva obnovu i vitalnost starih gradskih središta. Održivi urbani razvoj ide ka cilju bez dodatnog zauzimanja građevinskog zemljišta od onog koje je već zauzeto i ograničavanje širenja predgrađa. Održivi urbani razvoj usmerava grad da se ne širi ka spolja nego da se gradi iznutra koristeći svoje resurse, pogotovo napuštene i zanemarene objekte. Strategija urbanog razvoja Republike Srbije je postavila ograničenja ali, se Pančevo ovih 15 godina unazad kao nikad, nije dalo da upade u tu zamku. Pančevo ovih godina grabi, gradi, ruši, ne poštuje staro ni svoje ni sebe, ne štedi i ne računa sa koliko resursa raspolaže i šta su mu prioriteti. Tajna veština uređenja grada je nestala a, zamenjena je ispunjavanjem privatnih nikad zadovoljenih želja, namernog mešanja pojmova individualne i višeporodične gradnje, potpunog zanemarivanja zoniranja i zaštite javnog interesa.
Pančevo je uništeno svim tim posađenim objektima koji dobiju dozvolu za četiri sprata, a napravi se sedam, tamo gde je živela jedna porodica sa četiri člana sada živi trideset porodica, a priključci za instalacije i infrastruktura su ostali isti, ostala je ista širina ulica, ista širina trotoara iako se planira mnogo novih stanara. O mestima za parkiranje i nedostatku istih ne treba ni trošiti reči. Postoje lokacije i po samom centru koje bukvalno same sebe nude kao rešenje za izgradnju nadzemnih ili podzemnih garaža, ali izgleda da za to sluha nema. Ili sredstava. Jer su već preusmerena na obnovu nečega što je već obnovljeno. Ograde za zaštitu zone kretanja pešaka od fasada koje se obrušavaju su postale standardni mobilijar trotoara, po kojima treniramo slalom.
Pančevo je bio grad sa jakim i jasnim kontekstom u kome su se poštovala urbanistička pravila. Od nasleđene austro-ugarske matrice razvio se strateški razmišljajući kroz Generalni Urbanistički Plan, usvojen još 1976, koji je određivao namene zemljišta u odnosu na broj stanovnika i ekonomske resurse i niz drugih planskih dokumenata koji su ga razrađivali u tada veoma poštovanom Zavodu za urbanizam. To je bilo vreme u kome se znalo da se istovremeno radi projekat onoga što je pod zemljom i onoga što je nad zemljom, prave se sinhroni planovi kako bi se uklopile sve instalacije. Sada se tako ne radi, planovi su šarene fleke i lepe želje bez utemeljenja u infrastrukturnim kapacitetima i budžetu grada, koje se sprovode bez jasno uočljivog reda a rezultati toga su jasno vidljivi.
Nameće se zaključak da je gradu urbanizam kao struka potpuno nepotreban ali, ko će onda oblikovati i kako naš identitet?
Da li želim da nepristojnost i osećanje nedostatka zajedništva koji se ogleda na našim ulicama blokiranim skelama objekata u izgradnji, postanu moj identitet i identitet moje dece? Ne, ali postaće, jer nas naš grad hteli mi to ili ne oblikuje!
