Često sam, kao mala, šetala Karađorđevom ulicom. Bila nam je utabana trasa za odlazak kod kumova na Margitu.
Gusti drvoredi, miris bagrema i ulica koja ima dušu. Lepo osmišljene kuće, nanizane jedna do druge, sa dubokim i prostranim dvorištima. Stilske ili manje stilske, ali tu da oslikaju neka stara vremena, gospodska ili manje gospodska, postavljene tačno tamo gde je i trebalo da budu. Bake na prozorima koje svima kulturno poklone osmeh i učtivi pozdrav za dobar dan. I poznatima i nepoznatima. Ne moram ni da zažmurim da prizovem tu sliku i taj osećaj. A nekako, sve to nestade.
Podignem glavu i ne vidim nebo. Prolazim kroz tunel zgrada, svaka viša od prethodne. Brzinom munje prolazi mi kroz glavu izgled skoro svih ulica u gradu, bliže ili dalje centru. Nekada je bilo bitno očuvati staro gradsko jezgro i njime se dičiti. Za nove generacije, za prošlost, za istoriju, za tradiciju. Barem to rade svi evropski gradovi. Ne dozvoljavaju da se pečat starih vremena izbriše. Dosta mojih prijatelja, koji su još u studentskim danima dolazili iz Beograda, je hvalilo tu očuvanost starih vremena, zaštitu od zaborava. Korzo, park, Sokače, stare zgrade, manje ili više očuvane fasade, ali grad sa dušom i toplinom. Onaj koji grli i prihvata. Sve je nekako nestalo.
Kompletan stambeni urbanizam poslednje decenije se sveo na rušenje prizemnih i spratnih individualnih zgrada i zidanje višespratnica na njihovom mestu, uz skoro kompletnu popunu građevinske parcele. Nekako se nameće zaključak da je gradu urbanizam kao struka potpuno nepotreban. U prethodno vreme poštovali su se arhitektonski i urbanistički zakoni. Postojao je GUP (Generalni Urbanistički Plan) koji je određivao koja su mesta za stanovanje, pravili su se planovi generalnih regulacija, radio se detaljni urbanistički projekat koji je bio u nadležnosti tada veoma poštovanog Zavoda za urbanizam, koji i danas postoji, samo što više nije poštovan. I na kraju svakog projekta radio se urbanistički projekat. Kada se istovremeno radi projekat onoga što je pod zemljom i onoga što je nad zemljom, prave se sinhroni planovi kako bi se uklopile sve instalacije. Razlika je u tome što to sada niko ne radi, što se urbanistički planovi više ne prave i rezultati toga su jasno vidljivi.
Pančevo je uništeno svim tim posađenim objektima koji dobiju dozvolu za četiri sprata, a napravi se sedam, tamo gde je živela jedna porodica sa četiri člana sada živi trideset porodica, a priključci za instalacije i infrastruktura su ostali isti, ostala je ista širina ulica, ista širina trotoara iako se planira mnogo novih stanara. O mestima za parkiranje i nedostatku istih ne treba ni trošiti reči.
Mislim da bih mogla ovako satima, jer na šta god da pomislim vidim nesklad i haotičnost. Arhitektura „po meri čoveka“ u današnjim projektima stambene gradnje, sasvim je iščezla. Umesto toga ubrzano se rade, grade i ređaju jedna do druge bezlične i megalomanske stambene „kocke“. Ali ta rana Pančeva će ostati za večita vremena i neće se promeniti. Objekti se bacaju bez reda, nema prethodnog master plana, ne zna se kako će to na kraju izgledati. Saznaćemo tek kad se podigne i poslednji objekat. A tada nema „Select“-„Delete“. Mada, da ne grešim dušu, među njima ima i onih lepih, svedenih, ambijentalno ušuškanih i skladnih zgrada.
Da se razumemo, nemam ništa protiv razvoja i širenja grada, dolaska novih stanovnika, nekog prosperiteta, ali imam protiv neplanskog terorizma i uništavanja onoga što je vekovima predstavljalo prepoznatljivu sliku moga Pančeva. E, protiv toga imam, i te kako!
