Neku noć prolazim kroz ulicu Oslobođenja. Divna aleja lipa, koje kad zamirišu u maju, natope ti dušu milinom. Još odvažno stoje. Povrh njih isprsilo se neko važno, hladno kamenje. Doterano. Našminkano. Već sa njegovih prozora svetle stone lampe. Razvukle se gospodske zavese. Pored njih bojažljivo stoje pitome vojvođanske kuće, čekaju dan kada će biti pregažene. Zamenjene.
Ko su ti novi ljudi?
Da li će umeti da vole naše šorove? Ravne ulice, usporen korak i lenji govor? Znaš, ovo nije običan grad. Malo nizvodno Dunav tutnji, a preko Tamiša se nazire Beli grad. Sofija Loren je plenila na starom željezu, a Maratonci su trčali svoj počasni krug. Tu, uz tursku kaldrmu, ni nje više nema. Miloš Crnjanski je držao časove gimnastike, srpskog jezika, istorije i zemljopisa. Gimnazija "Uroš Predić" je iznedrila ljude kojima se može verovati.
Ako se izgubiš na svom putu, ne brini. Par svetionika, jedini duž celog toka Dunava, osvetliće ti tok misli i duše. Kule su podignute 1909. godine i postale zaštitni znak mog Pančeva. Spomenik kulture. Simbol ljubavi prema celom svetu i tople dobrodošlice svima koji svrate, koji su u prolazu ili žele da ostanu.
Pančevo nije običan grad. On je moj i tvoj. Miran, mekan kao pamuk. Nenametljiv, ali odlučan. Možeš ga pretrčati da se ne zadišeš, ali su mu ulice toliko široke da bi mogle da zagrle ceo svet. Svakoga ko u sebi ljubav nosi. Pančevo ima veliko srce. Ja sam u njemu pustila korenje 300 godina duboko.
Kažu, svi putevi vode u Rim. Ne! Svi putevi vode u Pančevo. Ako baš morate napraviti od njega Njujork, Pariz, London, pravite. Ali kažem vam! I ovakav je lepši od svake metropole. Ako baš morate da ga menjate, menjajte. Menjajte, ali ostavite mu dušu!
