Vremena više nije bilo. Neko jako ime moralo je biti uhapšeno po svaku cenu i što pre ili će ceh neuspeha platiti vrh MUP-a. Prvu pravu realizaciju cele Radne grupe koja će zadovolјiti vrhovnog boga, preduzeće tim u internom žargonu nazvan Azotarci.
Bez obzira na neumitno curenje peščanog sata, spremni smo kao nikada da idemo i preko granica svojih mogućnosti. Dva dana je rok u kome, sve za realizaciju preostalo, moramo da uradimo kako znamo i umemo. Svi potrebni dokazi se podrazumevaju, jer jasno je to bilo svima, sa ovim Tužilaštvom više nema igre. Mali lukavi trik sa izmišlјenim štrajkom je nekako prošao ali još jednom neće moći. Tek mnogo nakon toga, pitam se da li je ta ishitrenost bila dobronamerna, slučajna ili je i to negde duboko u političkoj korupciji bilo smišlјeno? Da li smo tom ishitrenošću pretrčali sam vrh političke korupcije? Dok smo se mi u narednom periodu bavili nižim nivoima političke korupcije, za to vreme je njen vrh u senci ubrzanih hapšenja skuplјao snagu i spremao se za kontranapad.
Preuzimam odgovornost da razgovaram sa glavno-osumnjičenima. Službeni razgovor i uzimanje izjave odvija se u napetoj atmosferi. Jedan od njih koliko god da je koncentrisan, čak i drzak, potpuno je svestan opasnosti koja mu preti, te instiktivno, sitnim neistinama pokušava da se spase. Sva njegova objašnjenja su uopštena i tipično politička, bez ikakvih detalјa. Sve je radilo Ministarstvo, stručne službe, zaposleni u firmama, on ništa. Izjava je više uopšteno poznavanje društvenih prilika nego smisleno objašnjenje poslovanja. Međutim, osumnjičeni tada nije svestan koju muku, patnju i vaskoliki duševni bol donosi pritvor iako je po izreci i zatvor za lјude. Eh, da je to tada znao, mogao je, ne samo ceo predmet, nego čitava oblast koju smo kao Radna grupa proveravali, da dobije sasvim drugi – pravi tok. Ali, to se nije desilo.
Nakon što je zapisnik sačinjen i potpisan, nestala je tenzija. Osumnjičeni ima osećaj da se odbranio, vidno mu je lakše te me poziva da ga ispratim. To nije uobičajeno, ali naravno da prihvatam svaku komunikaciju ne bih li saznao što više. Silazeći sa drugog na prvi sprat gestikulacijom i tako tihim šapatom koji ni ne čujem, pokušava nešto da mi kaže. Iako ne čujem šta govori, razumem šta hoće da kaže. Trebalo je to da znači da je i ministar policije prema čijem kabinetu očima pokazuje bio uklјučen. Nažalost, nije mi ostavio nimalo mogućnosti da ga o tome bilo šta pitam. Samouvereno je smatrao da je to dovolјno. Trebaće meseci da prođu, pa tek kada na svojoj koži oseti teret pritvora u CZ-u, pričaće o tome javno. Za njega kao i za predmet ujedno i za celu Radnu grupu tada biće kasno. Ostaje pitanje da li je kasno i za društvo?
Da sam tog dana imao službenu belešku sa takvom sadržinom umesto formalne izjave u kojoj je na gram merio svaku reč, ceo tok istrage bio bi preusmeren u drugom pravcu. Dunav bi potekao uzvodno i iz utrobe zagađenog društva izbacio ogromnu količinu zla. Time bi osumnjičeni sebi kupio tako privilegovan status u postupku koji je neuporediv sa onim koji je sam sebi na vrat natovario. Ujedno, bio bi nam trasiran uspon na sam vrh političke korupcije, koji je ostao nedodirlјiv!
Skoro identičan slučaj je i sa osumnjičenim odgovornim licem Azotare. On je navodno prilikom prvog saslušanja u MUP-u hteo da priča, da ukaže na prave razmere političke korupcije u kojoj je i sam učestvovao i da priloži dokaze za to. U tom cilјu preduzeto je niz operativnih mera i tehnika ispitivanja. Ni u tom slučaju, osumnjičeni nije nakon dužeg psihološkog nadmudrivanja dao suštinski bitnu već samo formalnu izjavu, kojom je slično kao i drugi osumnjičeni sam sebi otežao situaciju do maksimuma. Naravno i on je, tek kasnije, osetivši na svojoj koži teret pritvora, javno govorio.
Posebna zanimlјivost koju sve do kraja Radne grupe nisam razjasnio desila se prilikom ispitivanja osumnjičenog za kojeg je bio zadužen deo tima iz Čačka. Ne znam da li slučajno ili je već tada postajao neki plan u vezi sa tim. Naime, kada je razgovor odmakao a tzv. otvaranje osumnjičenog nije išlo kako se očekivalo, ja sam tek tada uklјučen sa cilјem da doprinesem ispitivanju. Kada sam ušao u kancelariju, u želјi da se upoznam sa sadržajem do tada date izjave, krenuo sam iza stola, na kome je kolega kucao izjavu, kako bih je sa monitora pročitao. Ali na moje iznenađenje, osumnjičeni se tome žučno usprotivio, istovremeno me kolega telom sprečava da ne dođem u poziciju iza stola sa koje mogu da vidim tekst izjave na ekranu kompjutera. Ujedno skoro ponizno me moli da ne gledam, kako bi ublažio svoj praktično fizički atak na mene. Tada mislim da je to samo deo igre u kojoj kolega želi da pridobije osumnjičenog kako bi mu se još više otvorio. Ali, trebalo je godine da prođu, Radna grupa da se ukine i tek onda povezujući par činjenica, da shvatim šta se od mene krilo. Izgleda da je osumnjičeni još tada žestoko napao Policijsku upravu Pančevo i neke njene pripadnike poimence i po navodnim činjenicama. Ja sam kao pripadnik napadnute pančevačke policije doživlјen kao subjektivan. Iako ni tada a čak ni sada ne znam sve navodno inkriminišuće detalјe, kojih je očigledno bilo. Osumnjičeni je znao nešto kompromitujuće; kako je on ta saznanja povezao i iskazao, drugo je pitanje.
Bez obzira na neuspelo saslušanje, tehnologiju hapšenja pripremali smo sa maksimalnim ubrzanjem. Sve je išlo kao po loju. Problemi neminovno vezani za tako masovnu realizaciju bili su rešavani pre nego li što smo za njih saznavali. Desilo se na primer da o nekom problemu izveštavamo rukovodioca i istovremeno od drugog saznajemo da je on već otklonjen. U jednom trenutku kada su nas od realizacije samo sati delili, iskrsao je jedan tehnički problem, mislio sam da ga nećemo rešiti. Istovremeno telefonom me zove nepoznati kolega iz druge službe, traži da mu dam par podataka i još dok smo na vezi, on nekim čudom rešava i taj tehnički problem, a ja u čudu ostajem. Do te mere sam fasciniran kapacitetima, sposobnostima, profesionalizmom i lјudskošću MUP-a da se pitam:
- Da li FBI i BKA imaju ovo što mi imamo? Da imaju, verujem da bi bar na pola smanjili kriminalitet sveta.
Višednevnonoćni umor nikome ne pada teško. Čini mi se da naš prvi rukovodilac što je umorniji, to bolјe funkcioniše. Mozak mu radi kao kompjuter. Da li svest i saznanje da gradimo bolјi svet doprinosi tome da se umor ne oseća, da li je u pitanju neka magija, ili nepoznati medicinski fenomen, ne znam. Duboko u noć još jednom zajedno naglas čitamo konačan dokument, esenciju predmeta - saopštenje MUP-a za medije, dokument sa sutrašnjim datumom koji će od ranog jutra brzinom munje preleteti medijsko nebo Srbije i nahraniti hapšenja gladno biračko telo.
(Nastaviće se...)
* Sve do sada objavljene tekstove možete pročitati OVDE.
