Potrošnja Srbije za odbranu skočila je u proteklih šest godina za oko 70 odsto na 1,4 milijarde dolara godišnje, piše londonski Ekonomist (Economist) uz konstataciju da ostale bivše jugoslovenske republike brinu što se srpska vojska diže iz pepela.
Pod naslovom „Balkanska trka u naoružanju“ nedeljnik u novom broju piše da su Rusija i Belorusija dale Srbiji deset aviona MiG-29, a Rusija joj je dala 30 tenkova i oklopnih transportera i prodala sistem protivvazdušne odbrane.
Takodje, navodi se da je Srbija kupila kineske oklopne dronove, ruske helikoptere i francuski raketni sistem zemlja-vazduh i da je ministar odbrane ovog meseca najavio da se pregovara o kupovini transportnih aviona i helikoptera od Erbasa.
Prošlog meseca stigla je i vest da se razgovara sa Izraelom o protivtenkovskim projektilima. Na spisku za kupovinu mogu se naći i turske bespilotne letelice, koje su korišćene u Nagorno-Karabahu, dodaje autor Tim Džuda.
Džuda piše da je posle jugoslovenskih ratova 1990-ih vojni kapacitet Srbije opao, ali je 2014. vlada odlučila da se ponovo naoruža.
Ruska intervencija u Ukrajini pokazala je da era konvencionalnog ratovanja u Evropi nije završena a poplave u Srbiji te godine bile su „poziv za budjenje“ jer se, kako je rekao Danijel Santer iz Balkanske bezbednosne mreže, otkrilo da zemlja jedva ima helikoptere za misije traganja i spasavanja.
Džuda podseća da je Hrvatska 2015, takodje obnavljajući svoje oružane snage, zatražila od Amerike da joj isporuči rakete koje bi, ako budu ispaljene na Srbiju, mogle da dodju duboko u unutrašnjost zemlje.
Modernoj državi je potrebna moderna vojska, rekao je (predsednik Srbije Aleksnadar) Vučić. Srbija troši više u apsolutnom iznosu nego ranije, ali se njena potrošnja za odbranu kao učešće u BDP-u kretala oko dva odsto od 2005. U poredjenju sa Bugarskom, Madjarskom ili Rumunijom, to je „kikiriki“, kaže Vučić.
Ali Srbi nisu bili u ratu sa Bugarskom, Madjarskom ili Rumunijom devedesetih godina. Ratovali su sa susedima koji sada imaju manji vojni budžet. Srbija nadmašuje Albaniju, Bosnu, Crnu Goru, Kosovo i Severnu Makedoniju zajedno. Ona takodje nadmašuje Hrvatsku, koja kupuje francuske avione kako bi obnovila svoje skoro nepostojeće vazduhoplovne kapacitete, navodi se u tekstu.
Džuda ocenjuje da nikome ne bi smetalo da Srbija samo modernizuje svoje oružane snage i da je kontekst to što aktivira alarme.
Bosna je ponovo u političkim previranjima, a Milorad Dodik, lider bosanskih Srba, sugerisao je 14. oktobra da će Rusija, ukoliko se njegov deo Bosne otcepi i usledi nasilje, uskočiti u odbranu. Tabloidi pod kontrolom srpske vlade stalno proglašavaju da je rat sa kosovskim Albancima ili Hrvatima neizbežan. U oktobru, nakon sukoba kosovskih Srba i kosovske policije, maštoviti srpski tabloidi povezali su prisustvo britanskih trupa Gurka sa nasiljem, navodi Džuda.
Istovremeno, dodaje autor, nacionalisti, uključujući i srpskog ministra odbrane govore o stvaranju „srpskog sveta“, dok mnogi na Kosovu, u Crnoj Gori i u Bosni strahuju da je to šifra za Veliku Srbiju koja bi ih mogla progutati. Vučić to odbacuje kao „propagandu“ i kaže da sve komšije znaju da dodatno naoružavanje „nije protiv njih“.
Vuk Vuksanović, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, ocenjuje da je stvarni značaj dodatnog naoružavanja Srbije politički, a ne vojni.
Pretenciozni poslovi s oružjem impresioniraju Vučićeve pristalice koji obično visoko cene oružane snage. Ali Srbija je ustvari okružena NATO zemljama. S velikim savezom koji štiti njene male susede, malo je verovatno da će Srbija poslati svoje vojnike u akciju u doglednoj budućnosti. Srbija, zapravo, ima odlične, iako diskretne, odnose sa NATO dok Amerika obučava njene vojnike.
Imati jaku vojsku znači da se velike sile prema vama odnose s poštovanjem. A ako bi se, ‘ne daj Bože’, regionalni status kvo urušio, onda će naši hipotetički protivnici, ako možemo da nanesemo štetu, možda biti susretljiviji prema nama za pregovaračkim stolom, kaže Vukasanović.
